Slike iz seoskog života. Sv. 3

ПУСТИЊАК.

Било је то лањске године по Ускрсу. Бејах се вратио из Београда кући, да се одморим од силног умног напрезања... И баш сам се одмарао! Или спавам, или се шетам; а шетња у то доба беше тако пријатна!...

Замислите: пролетње јутро!... Устанем пре сунчева рођаја. Лака нека провидна маглица диже се са земље у вис; ја газим по росној трави, а око мене цвркут тичјих гласова; живина полеће са седала: онде петао залепрша крилима и кукурекне, онамо гусак отеже свој дугачки, бели врат и шишти; не да ни прићи гушчићима, који безбрижно почеше да чупкају зелену траву... Изађем на улицу, а сељаци уранили и пошли на копање. Сваки то забацио своју мотику на раме, пуши своју лулицу, и разговара о неори за копњу. Како наиђоше поред

мене, назваше Бога, упиташе — по обичају: „јесам ли мирно спав'о“ и „јесам ли здраво уранио“, па одоше даље... За њима иђаху жене; неке

упртиле колевке на плећа, а мотике обесиле о раме; ретко која да не носи преслицу и не преде. По реду — ја као мушка глава — назовем Бога. Оне смерно метну дрну руку на прса, преклоне се и рекну: „Бог ти помого!...“ И како ја минем мимо њих, оне одлазе даље... За женама ишле су девојке; свака се забулила белом шамијом, да јој ветар или сунце лице не опали, затуриле мотике на рамена, а у рукама им плетење или преслица ... Назовем и њима Бога. Оне приме оборених очију, полугласно или шапћући, па одмичу даље...

Ја продужујем пут... А отварају се вратнице