Slike iz seoskog života. Sv. 3

ПУСТИЊАК 53

на авлијама и чобанчад изгони стоку. Красни су то, дечаци! Са највећим достојанством затурили хајкаче на рамена, а до земље им висе дугачки бичеви. Понеки пуца бичем и узвикује „ајс хој!“... а неки опет дува у свиралицу или двојнице. А из авлија се чује блека малих јагањаца или телади...

Прођем целу улицу и изађем у поље. И тек тада се јавља сунце велико и светло... Хиљадама зрака падну на зелене јечмове или пшеницу, и затрепери сјајна росица на зеленој благодати, затрепери и плане, мислиш да је око тебе пожар. То потраје за тренутак, тако мало, да ти се учини: е је све варка маште твоје, јер видиш само ветар таласа зелену стрмнину као море; а овде-онде угледаш алеви цвет „турчинка“ где се смеши на те као невинашце...

Једног таког дана уранио сам; затурим пушку на раме — колико да не идем празних руку — па изађем у поље.

Ходао сам свуда. Гад западнем у неке забране. (Осећао сам умор, и седнем под један 'раст да се одморим. Поседео сам мало, па онда извадим из торбе што сам понео за јело, те ручам. Попушим цигару, па се мало налактим.

Дан је већ био освојио. Не беше више оне јутарње живости: све се склањало од врућине... Један славуј прижељкивао је у жбуну, близу мене; око мене су прелетали разнобојни лептирићи, падали на цвеће и одмах одлетали даље... Нису вредни као она пчелица, што је пала на онај плави цветак, па марљиво сише све до дна, или као она два мравка што су се, из све снаге, упели да једну повећу мрву, од мог ручка, одвуку у свој мравињак... Није ми се дремало, па нисам ни спавао. Тма мисли врзло ми се по глави, а ни на једној да се зауставим. А кад ме тако мисли окупе, онда не могу мирно седети, Е