Slike iz seoskog života. Sv. 3

58 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

= Лепо. И шта ми 'вали овде» Имам свега, Богу 'вала, задовољно. Имам мој кованлук, моје пилиће, моје овце и јагањце — свега, кажем ти!..

Ја ућутах. |

= Шта је — упита он, приметивши моје ћутање.

— Ништа — рекох. — То је доиста лепо што тако задовољно живиш! — рекох и измакох столи · чицу од синије, јер рад бејах да пушим,

— Једи! — рече он.

— Хвала! Сит сам! — рекох и прекрстих се.

— А што да не живим. Шта ми душа зажели имам!.. Сад, ако 'оћеш, 'ајдемо у кованлук, да видиш шта саме кошнице имам!

Па се прекрсти, устаде и диже синију те однесе у кућу.

Ја направих и запалих цигару. Кад се он врати, ја и њега понудим дуваном.

=— Не палим! — рече он.

= Не палиш»

— Јок! Нисам научио. У моје време то младићи нису радили. Ако кога видиш са лулом, то је стари човек кога је жалост об'рвала. Тако исто, онда нису људи ни браду пуштали. То су чинили они што са'ране кога болећег, па жале за њим. А данас готово сваки пушта браду. Ономад видео сам једног младића, и он пустио браду. Питам да није поп. Веле: „Није поп, него учитељ“. Ја, пре, знам да су само попови пуштали браде, а учитељи се бријали као ово ми. Сад... ваљда је каки нови закон!

— Није, чико, никакав закон, него људима се допада да пуштају браде.

= Е... шта ћеш!.. Нов свет, нови људи. Ја не би мого са овим данашњим светом живети!... Ето, ономадне дође ми овде мој Жика, синовац, па вели;

„Изгибосмо 'вамо у селу!“ — „А што, брате“ питам ја. — Вели: „Бирамо кмета“. — „Па што морате гинутиг“ — „Не дамо — вели — газдама!...

Нека кметује ко и осим њи!“ А ја велим: „Па њима _је најзгодније. Они имају кога и оставити да им ради, а шта ће један човек>“ — „Не дамо да нас