Slike iz seoskog života. Sv. 3

ПУСТИЊАК 57

мало чисте соли из сланице у њ, па постави синијцу пред кућом, и метну проју и сланик на њу. Онда оде долапу, и завуче главу у њ.

Ја гледах и дивих се његовој умешности.

(Он стави на синију две-три кришке сира и половину једног заструга кајмака.

— Дела! — рече ми.

— Нека, хвала!

— Шта 'вала! На чему 'вала!..

— Али сит сам.

— Ја ово једем баш и кад сам сит!.. Деде да видиш пројицу!

И одломи комад проје, па ми пружи. Онда се прекрсти.

На — вели — па ето кајмака, а ево и овчијег

сира, па прави „шару-Мару“...

Шта ћу, придружим му се. |

Он је јео слатко. Руштала је проја под његовим здравим зубма. Гледајући како он слатко једе, почех и ја добијати волу на јело.

И јео сам слатко, као никад дотле.

—_ А одакле 'но ти биг — упита он.

Ја се казах. Он се загледа у мене.

— А чиј сиг

Ја му и то казах. —__А.. попин!.. Знам попу. Видео сам га

двапут... Једаред кад је покојни „бата“ умро, баш сам га добро видео... А једаред долазио је и мени, овде у Рибњачу. Био сам зорли болестан, па га они отуд, од куће, позвали, да ме причести... Јес јест знам га!.. Добар је попа!

— Па зар ти њега само дваред у своме веку Е видеог — упитах зачуђено.

— Па ја! — рече он питајући погледом шта је ту чудно. — Ја никад не идем у село, ја сам све овде...

— Па откад си туг

— Од рођења. Овде сам се родио.

— А жена, деца»

— Немам и'! Нисам се никад женио.

— Па како можеш да живиш ту самг