Slike iz seoskog života. Sv. 3

ПУСТИЊАК 61

пробушим и издубим да се може и доле у пању саће. правити... Е -

Па се зацену од смеја.

__ А како ти познајеш кад 'оће кошница да се роји>

— Па препуна је већ; за све нема места. Онда нова матица сели, па и челе за њом.

— А како ти хваташ ројг

— Ништа лакше!... Ја све с божијом помоћу!... Рој полети одма онде где има грана и цвећа, а то је мој липњак. Ја се само молим Богу и читам „Оче наш“ да на грану падне. Чим он на грану паднемени је онда лако. Узмем празницу и мотку — ако је рој у вр'у, па сгресем само матицу у празницу, а челе после све за њом...

Прођосмо мимо једну кошницу, што стајаше баш на ћошку. | |

— Видиш!... Ова ме је много намучила!... Али је и добра: не жалим баш нимало!...

— А каког

— Ово није мој рој, него туђи. Ја баш месио 'лебац у колеби, а зачујем да нешто зуји над колебом.. Оставим одма 'лебац, затворим кућу, па потрчи. Рој се диго високо; видим — није мој; упутио се отуд из Црне Баре... Потрчим из све снаге липњаку; мислио сам: ту ће пасти. Али он не паде, него оде даље... Ја једну празницу под пазуво, па за њим... Он пређе преко баре. Шта сам знао, видим добар рој, засучем ногавице, па преко баре... Трчо сам, трчо — душа ми изађе!... Али и стигнем. У Јуришића забрану пао на један грм. Шта ћу јаког.. Високо!... А нисам се пењ'о на дрво, Бог зна кад!... Дај да се попнем. Прекрстим се, оставим празницу, па пљежи се уз дрво, к'о кад сам био дете. Дођем до грана... Зазуја чела око мене; а ја тек у себи: „Оче наш иже јеси на небеси, да свјатит сја имја твоје, да приде царствије твоје, да буде воља твоја јако на небеси и на земљи. Кљеб наш нашушни даж нам днес, и остави нам долги нашја, јакоже и ми 'стављајем дужником нашим и не веди нас во