Slike iz seoskog života. Sv. 3

62 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

ишкушеније, но избави нас од луковаго“,.. Оно зуји, зуји... Дођем до гране где се у'ватио, видим матицу, па све ближе и ближе њој... У'ватим је лепо руком, па доле... Снижем се низ дрво... Рој за мном... Ја матицу у празницу, рој за њом, а ја онда празницу на раме, па кући... Али и ваља!... Ево види!...

И диже кошницу, и ја видех како је лепо уређено саће изнутра. Уосталом, ја се у челарењу ништа нисам разумевао... Он ми показиваше докле у саћу меда има; хваљаше тај мед, кога називаше „Липовац“ и говораше да је он лек од сваке болести.

Затим, причао ми је о челама: како он по њима позна кад ће бити лепо, а кад ружно време.

— Кад год ружно време 'оће, све су у својим кошницама; ниједна отуд не миче; а која је на путу, жури дома пре времена.

Онда ми је причао о трутовима. Прича, како оне челе „што праве мед“ лепо њих једнога дана избаце напоље.

— Па, море, отимају се, неће да иду. Али оне лепо докопају, па га избаце; тек видиш како га преокупише три-четири њи', па га котрљају — рече чича смејући се...

__Био сам жедан. Одем на бунар и напијем се лепе воде.

Сунце је већ било на смирају. Ја се вратих натраг да се са чича Пуром поздравим. Он беше у липњаку.

— "Оди 'вамо! — викну ме.

= Ама, ја бих ишао.

— Седи, сад ћеш. Лепо је сад с вечера, јер има месечине.

Липа је мирисала божанским мирисом. Чика Пура сео, леђа ослонио на једно дебло, па дигао главу, а поглед му светли и око влажи. Ко зна шта је чича мислио!

— Је ли, чиког

= Шта, роде»

=— Кад си последњи пут био у селу2

= Нисам био има... не памтим,