Slike iz seoskog života. Sv. 3

64 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

= Ја и не знам за суд. Мени суд до данас није треб'о!

— Знам, знам, суд; али код кметова>

— За кметове ја и велим, јер за другу судију ја и не знам!

— А капетанг

= Никад још моје очи нису виделе капетана). Слуш'о сам да је капетан велика власт, али га никад нисам видео. Ја никад не идем из моје Рибњаче.

Ноћ се већ спустила на земљу. Ја се дигох и поздравих се са чичом.

— Да ти покажем пречи пут! — рече они пође са мном, преведе ме преко моста и показа ми пут.

= Збогом, чича Пуро!

— Збогом пош'о, дијете! Поздрави попу!...

Месец већ високо одскочио; звезде блистаху као бриљанти; птице цвркутаху, а ја премишљам:

= Срећан човек!... задовољан човек!... Никад нисам мислио да ћу наћи човека који никад пред судом стајао није; који је у својих седамдесет година само двапут видео свештеника, који ни једанпут није видео капетана... па ето нађох!

Па кад сам то нашао, онда ми се опет враћала вера у људе, у свет. Још мора да има љубави, браства; још има ока која ће због твоје бољке, због твоје невоље моћи пустити сузу. Има их, али их треба потражити; не треба клонути!..

А песма девојака, које се са копања. враћаху, прекиде ми мисли:

„Синоћ Јово кроз дољане прође,

„И проведе Росу робињицу.

„Закло Јово овна испод звона:

„Не би ли му Роса вечерала;

„Ал не 'теде Роса вечерати

„Док не види своју стару мајку“. „Кад сам кући дошао, моји беху већ поспали.