Slike iz seoskog života. Sv. 3

ЧУДАН ЧОВЕК.

„Име му је Марко. Не знаш ти каки је то човек! Да ти је Бог ујак, не можеш му верка ухватити! Понекад се деси, те би се заклео да тај човек нема срца; некад опет... ђаво би га знао!...

Сећам се, било је то некако пред први рат, седимо ми у мејани и разговарамо. Он засео тамо с Милисавом Данојловим, те нешто рачунају. Шта им је било, Бог ће знати, док тек он викну:

— А коме оца»

— Теби! — вели Милисав, а сав се накострешио.

Цикну сатљик што је пун пред њим стојао; оно се асталче претури, и Милисављева капа оде у ћошак.

— Вала, нећеш више никога ударити! — јекну Милисав, па потеже нож те њега у трбух.

Море, оде нож до корица!... Ми рекосмо : што је ту је, погибе; ал он докопа Милисава, па како га је Бог онако снажна дао, само га згужва као ти те новине.

Притрчаше људи, те их развадише. Али он се збесио, па навалио као олуј; и да се Милисав не докопа врата, ко зна шта би било.

Људи га тишкају:

— Мани се, Марко!... Остави се тога!... Боли ли те многог

— Не знам, не боли ме...

— А гле — рече, и погледа на појас.

Не знам како је било другима, али ја се згрозих; коса ми пође у вис,,, Сабио брат нож у трбух као у цагрије.