Slike iz seoskog života. Sv. 3

68 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Отпоче, богме, борба, па грми... Наједанпут дотрча један коњаник, па право командиру. Сашапташе се само, па се коњаник окрете и оде, а командир исука сабљу и викну:

— Мирно!

Све стаде као запета пушка.

— Лево крило напред... Марш!

— Командиру, хоћемо ли баш у бојг — пита Марко.

— У бој, ако Бог да, — вели командир.

Идемо тако, идемо. Мисли ми одоше Бог те пита куд. Ја под Бељином, а мисли ми код куће: Гледам дечицу како се окупила на дрвљанику, а онај мали ћела купи иверје те носи матери да опотне лонце; готово га чујем како тепа... Па ми се оте памет и оде по нашим родним потесима и зеленим ливадама. Хеј! што се ту лепих дана проживело!... И онако тек тргох очи на Милисава. Он је ишао крај мене. Зачудим се кад видех, како је сав помодрио као чивит.

— Шта је теби» — упитах га.

— Ништа! — вели.

— Да се ниси уплашио 2

— Што да се плашим>...

Куршуми почеше звиждати. Командир викну:

— У стрелце!

Ми се разасусмо и почесмо најлак ступати напред. Мене обузе нека дрхтавица, срце поче лупати... Све што сам волео изиђе ми пред очи, ама све као живо... Онда ми се као навуче нека маглица на очи... Запали се месо на мени и заигра сваки рибић. Ишао сам као пијан, ни сам не знам како сам пунио и испаљивао моју пушку. Више нисам чуо ни пуцња, него само тутањ, и то се онако ујединило као кад се земља тресе...

Ја не знам зашто, тек видим неке људе око себе и чујем вику: „Натраг! Натраг!“

И онда почесмо узмицати. Изнад нас јауче граната, а око нас звижди куршум....