Slike iz seoskog života. Sv. 3, S. 87

ЧУДАН ЧОВЕК 67

И тако око Петрових поклада позваше нас у логор. Што јест-јест, баш смо били весели. Идемо у логор као у сватове. Ми другокласци лом правимо: излудисмо пијући. Наш командир Нешко накривио капу, загрлио чутуру, па једако узвикује:

— Кити, кити Ружо !

Оде прва класа на Јавор, а ми остадосмо у логору. Марко и Милисав са мном у једној чети. Нити се поздрављају, нити један другом Бога називају, него само се накостреше кад један мимо другог мину.

На три дана по доласку прве класе кренуше и нас на Дрину. Пролазимо кроз плодна наша поља мачванска. Позлаћени таласи јечма, а нама срце игра...

У Клењу нам прочиташе прокламацију светлога књаза, којом објављује рат Турцима. Ми се само згледасмо, а Марко упита командира:

— Је ли, командиру, а кад ћемо прегазити Дрину

— Данас — рече командир.

И после неколико сахата били смо у Босни.

Ударисмо на неке турске чардаке. Ту је била њихова стража, и ми је растерасмо. Прођосмо село Попове, па право под Бељину...

(Осећао сам се као 'но ти... кад на Велики Петак уђем у цркву, па осећам неку светињу у души и анђела у срцу. Погледам око себе: у свакога ти то сјаји око, и погледа храбро, јуначки.

„Тешко теби, Турчине!“ — мислио сам у себи., „Тешко теби и твоме четвртом колену, каква је сила на те пошла! Та да је свако ово дрвце топ, па си пропао!“...

И још сам пуно којешта мислио... Стид ме већ и да причам шта ми је на памет падало...

Док тек пуче пушка... Једна, друга... трећа, па тек осу као јаглица.

— Аха! То ударише самовољци! — повикаше неки.