Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА.

Оста Нера Мартићка удовица. Покојни њен Иван оставио јој је доста и у имању и у малу; али највеће благо што јој оста, беше синчић Пера дечко као златна јабука. Пера је био доста јаторан, било му је скоро дванаест година, и већ је довршио школу у селу.

Господе Боже, што ти је мајка! Гледа у Перу као у неку светињу, Боже "прости, па га китиимн одева као каквог господичића. Питају је жене:

=— Мислиш ли се, Неро, удавати>

= Не мислим.

— А млада си још, јадна.

— Хвала је Богу.

— Доведи бар човека у кућу, нека имаш мушку главу.

=— Имам ја мушку главу, Богу хвала! — узвикује она поносито, па тек стане миловати Перу по свиленој косици.

Е, што јест — јест: али јој у нашем селу није било равне. Знаш ли што је пука сиротица — неког покојног Ранка Гоље кћи — ама је држање имала

некако господствено. Није она јордамила тим, па да човек рекне: ете, нашла се вила у чем није била; није брате. Она се није понела; таква иста била је и девојком; то и Ивану занесе памет, те не хте погледати ни једне газдинске кћери, него узе њу. Нико њу не виде босу и неочешљану, нико је не виде прљаву и исцепану, иако је била убита сиротица. Паметна и мудра као видра: никад селом не пође ћак за њом. О свакој си девојци у селу могао по нешто рећи, а о њој никад. А добро се