Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 18

чувала од рђава гласа. Знам, покојни Иван причао нам је једанпут како се запазио с њом.

— Приђем јој — вели — па је позовем у коло. Она пође, ништа ми не рече. Кад се пусти коло, ја станем с њом па се станем шалити. Она ћути и ништа ми не одговара. Кад јекну свирала, ја је опет позовем у коло. — „Нећу, Иване, хвала ти!“ Ја јој се маших руке да је силом повучем, али ме она погледа, ама некако онако, као отац кад ме за што

прекорева, па рече: — „Играла сам с тобом; етоимн других девојака, па играј с њима“. — „Ама ја хоћу с тобом!“ — „Није то лепо од тебе — рече ми.

„Ја сам сирота девојка. Знаш ли шта ће све ово казати ако ја с тобом опет заиграм 2 Прођи ме се, па иди и тражи своју прилику!“ — Лепо ме уби. Од тога часа више ми не сиђе с памети. И да је покојни бабо не испроси за ме, сишао бих с памети. Него, дао Бог, он неки паметан човек, па чим му рекох, он готов.

И у триста добрих часа! Како се некако Мартића кућа ускоро за тим ископа, би зло прошао Иван да је другу коју узео.

Али је она знала поштовати и уважавати своју; срећу. Из сиротиње у имање, готово у богаштину поред човека који беше и паметан и леп, кога је она волела и који је њу волео — она осети сву срећу што је Бог може дати двоношцу. Није се умела ни могла уморити. Истина, помреше старији, али они посташе само пажљивији и обазривији.

Дани су им пролазили у раду и пажњи. Домаћа брига и терет не дадоше им да се заносе лудоријама и да траће дане у бесмисленим препиркама. Слатко су јели залогаје што су трудом зарађивали; а тренутке одмора грабили су да добаце једно другом милосну реч.

Крајем прве године брачног живота њиховог благослови их Бог мушким чедом. Млади — луди, они још и не разумеваху какав је и колики је тај дар божји, тек опет у Нерином срцу и души јавише се неки нови осећаји. Као сироче она није имала