Slike iz seoskog života. Sv. 3
(ем СВЕКРВА
"те исправио ограду. Онда бих теби купио човану ђуду, ону прошивену, па све са свиленим гајтаном, и купио бих ти „штивлетне“ као што има госпоја учитељка, па кад пођеш шором нека све шкрипи!.. А шта би себи купиог
— Купио бих нове тарнице, па црвене, и купио бих она два зеленка од Ерчића, и купио бих им нове амове од Радосава сарача, онаке исте као што је попа купио својим коњима. Онда бих сео, узео узде у руке, тебе бих метнуо у закошарак, па бих те само возао по саборима!.. Еј, кад ли ћу постати човек, јадан ти сам!..
_—_ Даће Бог, очи моје, даће! Бићеш ти један по један! Још док те мајка ожени...
— То ми, вала, не треба!
— Ех, не треба! Доћиће време па ће и требати.
— Никад, вала. Што ће миг
—_ Још ћеш ти њу боље волети него мене.
— Ко, зар јаг! Зар њу више волети него тебе! Та ја ћу њу ножем, каменицом...
Нера се стаде смејати и поче га миловати и блажити му гнев — јер се беше озбиљно наљутио — лепим речима. Он се примири мало, метну главу на материно крило па заспа...
Све се утишало; ни једног гласка сем тихог шумора лишћа изнад главе њене, и готово нечујног даха са усана његових. Врело, пуно срце материно отвори се, и молитва, пуна жеља, подиже се оном плавом небу, где тражаше престо онога што створи и жељу и наду, да на његово подножје падне...
Ш
Тако се низала година за годином. Како који дан Пера све протегљастији; већ је и мудрији, па не разговара више онако како је разговарао. По лицу му почела избијати црна маља. Постао је паметнији и смишљенији, ама нешто и ћутљивији. О кући сам мисли, мада ништа неће урадити док матер не запита.
Раста очевог, ока материног. Није могла сита