Slike iz seoskog života. Sv. 3

80 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

да га се нагледа. Није могла да се наслуша довољно његових паметних речи кад са старијим људима разговара, особито с комшијом Марком, који га је чешће призивао и разговарао се с њим те о овоме те о ономе.

Срезала му танкаче, покројила му руво, обукла га, нагиздала га, па када јој соко у коло пође, стане, па не уме ока од њега одвојити.

Једнога дана Пера не беше дома, а комшија Марко је викну. Она се одазва, оде до капије па га, по обичају, позва у кућу да попије штогод.

Уз ракију Марко поведе разговор.

— Вала, коно, што јест — јест, али време је да и ти Перу окућиш.

— И ја сам о томе мислила.

— Па јеси ли му меркала где цуруг

— Нисам, комшија. Ја мислим да то њему оставим.

— Па јест што кажеш. Њему жена треба. Може бити да се и у коју загледао.

— Мени ништа не каже.

=— Оно, није ни мени казао, ама време му је. Дете је и добро и паметно, па би грехота било да се проскита.

Много јој је лепих речи о Пери рекао. Срце јој је играло од радости, кад јој је причао како старији, паметни људи о њему мисле.

— Ја ти велим — вели он — да у нашем селу нема човека који му не би дао девојку, зато што је вредан и нараван. А ти га припитај.

— Хоћу, комшија, и хвала ти на лепој речи. Оно што је такав и теби треба захвалити.

— Није мени, него теби, Неро. Ја сам га призивао и дозивао што је честит и добар, а ти си га томе научила.

Марко се поздрави и оде, а Нера оста пуна срца. Да је имала крила, винула би се небу под облаке. То је била она радост и задовољство што осећа радник кад му посао срећно за руком испадне. Села је, по Марковом одласку, па се винула у про-