Slike iz seoskog života. Sv. 3

78 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Прво, знаш, треба њега запитати, јер он ти је најпречи. Знаш како веле стари људи: „Шта је најпрече“ — „Комшија и кошуља“. Него, кад одеш да се разговараш у који ћете дан претрести ограду, припитај га и за то.

— Добро, добро; хоћу баш!

И тако су се договарали. Мстина, све је било како она каже, али све је изгледало као да се он пита, да он наређује. Он се осећао да је он нека сила у кући, да он води бригу о свему, и, збиља, доста се пута и замисли те о овоме, те о ономе.

Јелнога лепога вечера, баш некако око жетве, седи он под липом, која већ беше почела процветавати. Пун месец светлео је свим сјајем својим са ведрога неба, на коме се виђаше, овде-онде, како трепери неким бледим сјајем по нека звезда. Ваздух је мирисао; иза куће у чести прижељкивао је славуј; из села се чуо лавеж. Све је друго поспало од умора, јер се тих дана довршавала копња кукурузна. А у његовој се души нешто узбунило; да му је да има толика прса па да удахне иу се сву ту милоту. Она је седела крај њега, па се сва стопила у поглед.

— Шта си ми се замислио, голубе моје — упита га она бојажљиво.

Он уздахну дубоко, погледа је, па рече:

— Докле ћу ја још бити нејакг

— Па млад си, рано моја!

— Еј, нано, да ми је нешто да имам снаге, да сам већ човек!

— Даће Бог, соколе! А штог Ти си, благо мени, доста снажан и јаторан.

— Нисам, нано, нисам! Знам ја! Али да сам, Бог д'о, знаш ли шта бих ја урадио» Све ово наше имање ја бих затворио у сам проштац, а двориште би оградио тарабом. Па бих, видиш нано, посекао онде ону вишњу, па бих ту начинио кућу онако исто лепу као у кмета Марјана; па бих онда купио она два парчета поред нас у потесу-од Мијатовића, па бих разменид са чича Марком за ово испод куће,