Slovo o Lapovu

КОРЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ

Бранислав Јанковић

СВИ ПУТЕВИ И ПРУГЕ ВОДЕ У ЛАПОВО

Човек седи за столом. Пуно папира око њега, чита, цокће, крсти се и чуди;

„Димитрије Миленковићу, министре унутрашњих дела ове напаћене земље што се Краљевина Србија зове, што се оно каже - да си јуче умро, оваквог чуда не би видео, па би ти било жао што ти Бог не даде још један дан живота, да сведочиш, на своју тугу и жалост, какви смо ми људи. Ја са овим пред краља не могу! Рећи ће ми, иако млад и човек би рекао неискусан и без потребне мудропости коју доносе године, али бистрог и брзог ума, да ће и мене и пола Шумадије вратити Турцима. Шта си ти, Димитрије Миленковићу, министре, еј, министре, ово мени послаог Чиме си ти, Мито, заслужио да се назовеш министром, ако ја морам да решавам овакве ствари> Зар ми је мало што не спавам због оних Карађорђевића, што ми о глави раде, Руса који их подржавају, Шваба што само лажу и обећавајуг Око ми се ноћима није састало са сном. Ходам и спавам, Димитрије. Потписујем, а не знам шта сам потписао. Само ми потуре под нос, а ја ударим свој пара и печат. Једном ћу, тако неиспаван и бунован, самом себи потписати абдикацију. Па, још, види ти њега, министра, да ја поред свега тога, мислим и о томе хоће ли или не, Лапово постати варошица. Шта сам ја теби, Мито, пријатељу мој и верни поданиче, толико скривио да ти, самог краља, то јест мене, мучиш и саблажњаваш, још једном ми показујући какав смо ми народ» Ето, то би ми рекао, а ја бих се само потурио, згурио, па као миш гледао у ноге, срамећи срам свог народа. Ој, народе снаго моја, ој, народе, стоко моја, што би рекао Његош. И све што би краљ казао, био би у праву. је л/ тако, Димитрије, тако је, Ваше Величанство, јесам ли у праву, Димитрије, скроз, Ваше Величанство, грешим ди ја, Димитрије, никада, Ваше Величанство, не повлађујеш ли ти то мени, Димитрије, таман посла, Ваше Величанство. Свака Вам ко у владике Рада, краљу. Ех, Димитрије Миленковићу, од оца Јордана и мајке Радмиле, рођен здрав у телу и глави, школован и мудар у пословима политике, никада се нећеш научити да разговараш са сељацима. Са краљем умеш ћутиш, климаш главом, слежеш раменима, правиш се невешт, окривиш друге

12

за своје грешке, на Турке можемо да се вадимо још цео век, понекад даш неки савет, али да испадне као да је то њему првом пало на памет, да случајно не помисли да си паметнији од њега. Најпаметнији људи око краља изгледају најглупље — на глупог се не упире прстом, он је глуп и томе нема помоћи. Њега нико не дира - глуп је, несрећник, није он крив. Онај што се прави паметан, е тај први настрада. Али српски сељак... То није краљ, то је... ђаво. Сам ђаво, Боже ме опрости. Њега не можеш да превариш, ништа тај не даје, он само иска и тражи. Дај, дај, дај! Кад нема створи, кад има — мало је. Никад доста. Ако се правиш: паметан, они те мрзе јер си паметан, ако се правиш глуп, траже да дође неко паметан. Никада задовољни. Ни сам Господ Бог не би могао да води Србе – зато ретко и свраћа у ове крајеве. У Бога верујемо, краљу се клањамо. Боље би било да је супротно, али шта је ту је, таква нам судбина. Па и теби, Димитрије Миленковићу, судбина намести да разрешиш ову ујдурму. Хајде, прекрсти се сад и пробај да одредиш ко је у праву. У ствари, најлакше би било да све ставим у фиоку и наредном министру оставим казну. Или још боље, да кажем да сви греше. Атресирам службену белешку на све атресе са којих су ми стигле молбе и кажем: у име краља, по милости Божјој и вољи народној, сви сте криви! Ух, како ВОЛИМ, ОВО... по вољи народној. Ово по милости Божјој је мало проблематично јер Господ не узима порез и не може да буде свргнут или не дај, Свети Ранђеле, абдицира, јер ко би њему парирао, од њега бољег немамо, па сходно томе Бог и не може много да утиче на државне објаве, законе и решења. Али народ... Он ти дође као најбоље оружје против њега самог. Каког Чудно звучи» Само оном ко га не познаје. А ја га знам, знам га ко злу пару. И ја сам део њега, зато га и знам. Ево, Лапово, највеће село у Србији, одмах поред пруге за Ниш. Лепо место, добри људи. Хоће да постане варошица. И по броју људи који плаћају порез, по богатству и по месту на којем се налази, требало је одавно да постане варошица. ЈЕ сад, то не одговара Баточини, Деспотовцу... Из Свилајнца вриште, из Раче кукају до неба. Не дајте Лапову, драги министре, да постане варошица, пропашћемо. За љубав Бога милога... пропаст... смак света... смртна пресуда... све тако. Горе од горег. Бивше дућанџије које сељацима скинуше кожу с леђа, сада су постали капиталисти, па не зеленаше више у селу, јер им власт забрани, већ се