Slovo o Lapovu

преселили у варошице и општине да ту наставе са својим мутним радњама, и тек ослобођеном народу, што је вековима грцао под душманином, опет наметну камате и дуг. Понекад помислимо, драги министре, нека нам Бог и краљ опросте, да нисмо морали да онолико крваримо истерујући Турке. Ови наши су гори. А не можемо да их преваримо, јер нас знају. Ето, све тако пишу, па једни шаљу писма да Лапово постане варошица, а ови други подједнако наопако – никако. Иначе одосмо у чабар. И ајд ти сад, Димитрије Миленковићу, буди мудар и пресуди како треба. Да, да, знам, довољно је да погледам закон и не ломим главу, али постоји нешто што се зове право, а то је државно, и нешто што се зове правда, а то је народно. А није увек закон на страни правде. Држава за државу, народ за народ! Тако је било од света и века. Али није мени за то што ови други кукају — него што пола Лапова јесте за варошицу, а пола није. Ето, то је мука овог народа, никад да се сложе. Сва срећа што нисмо имали два непријатеља, јер не бисмо могли да се договоримо против кога ћемо да се боримо. Тако и сад, једни за варошицу други за село. И сви имају своје разлоге – за њих добре и поштене. Ух, Мито, Мито, решавај ово што пре, нема ти мрдања. Да задовољиш све не можеш, па да си сам цар Соломон. Неко ће увек да те пљује и псује. Него види шта је добро за Београд, за двор и владу. Мора се напред. А народ ко народ, вуче назад, не схвата, навикао на чамотињу и баруштину. Србија не сме да се зауставља, па да причају како нисмо део Европе. ја, Димитрије Миленковић, пресуђујем на основу свих изнетих чињеница, молби и закона, да Лапово постане варошица. А коме се не свиђа, нека иде. Барем је свет велики.

Част ми је саопштити вам овај указ ради знања:

Ми Александар 1 по милости Божјој и вољи народној Краљ Србије на предлог Нашег Министра

унутрашњих дела, а на основу чл. 6 Закона о местима од 16. јуна 1866. год. решили смо и решавамо: да се село Лапово у срезу лепеничком, округу крагујевачком, по изјављеној жељи његових становника, прогласи за варошицу. 17. марта, ове просте 1896. године, у Нишу."

„Пупак Балкана" (Лапово 2020)

БРАНИСЛАВ ЈАНКОВИЋ је рођен 1. фебруара 1969. године у Нишу. ад сте: година је радио као телевизијски новинар, уредник и водитељ у свом родном граду. Власник је Издавачке куће

„Вране о бавно је шест романа у Издавачкој

ћи „ЛА а“ из Београда: „О вуковима и сенкама“ (2011), „Сузе Светог Николе“ (2013), „Ветрови зла“ (2015), „Пета жица“ (2015), „Гвоздени облаци“ (2019) и „Зидање амбиса" (2021), у Издавачкој кући „Чаробна књига“ из Новог Сада оман „Последњи пари на свету“ 2017) и у „Дерети" 2019. „Мачку коферу“. ига ича „Безимени“ објављена је 2014. у Београду (Адтита! Боок5). Збирка песама „Фебруарски Проте објављена је у Издавачкој кући „Вране“ (Ниш, 2017).

риче Бранислава Јанковића заступљене су у антологијама, зборницима, новинама и часописима у Србији, Прној

Гори, Босни и Херцеговини и Русији. Аутор је радио-драма: „Две душе Гвоздена ћа“ (Други програм

Радио Београда, 2015), „Милентијева 14/2" уги програм Радио Београда, 2016)и на неба“ (Други програм Радио Београда 2018).

Приређивач је књига: „Ратни дневник 1914-1918“ Видоја Совачког (Општинска библиотека „Слово“, Лапово; „Вране“, Ниш, 2016), „Чаробно перце" (Општинска библиотека „Слово“, Лапово, 2019) и других.

Добитник је Награде „Мирослав Дерета" 2019. за роман „Мачка у коферу“, 2. награде на годишњем конкурсу Радио Београда за радио драму „Милентијева 14/2“, 2016 и 1. награде на истоветном конкурсу Радио Београда за радио драму „Два неба“, 2018. Добитник је признања Општине Лапово — плакете са малим грбом за допринос култури 2017. и захвалнице из исте области 2020.

Један је од предавача у полугодишњем пројекту „Књижевна радионица за децу и младе" 2019. у лаповачкој библиотеци.