Službeni list Srpske književne zadruge

МИ ЕР ИН А

СТРАНА 60.

ОРПСКА КЊИЖЕВНА. ЗАДРУГА

Ваше Висожотреосвемлтенст во, Омалошћени пријатељи српске књиге,

Задесила ву нас два удеса, две недаће: једнога од најбољих посленика на перу нема више међу живима, а жалост за њиме у толико је тежа, што му је и гроб далеко од нав. И кад му нисмо могли до вечне куће отпратити вемне остатке п над маленом хумком пролити коју суву, а ми смо се окупили овде, у овоме дому, да се бар мало одужимо сени онога човека, који нас је много, врло много вадужио. Сакупили смо се, да овако скромно одамо последњу пошту једном срп ском књижевнику, чије је делокупно имање било перо, а евојта — Орпетво, које често према љему није било најиздашније ни у хвали ни у друкчијој награди. |

Ila so је тај, што му је мало час отпевано (о евјатими упокојг

„Један од најбољих, ако не и најбољи тредетавник“ покрета од седамдесетих година, оснивач сеоске и реалистичке приповетке у Србији, ведар, занимљив, симпатичан и честит писац, мајстор у чистом српском језику, преводилац коме скоро нема равна, савестан радник који је оставио дубоко заорану бразду ва собом“ (Ј. С. Писци и књиге П. 80).

То је Малован Б. Глишић.

Пре четрдесет и три године дошао је Глишић, као бивши практикант начелства ваљевског, у Београд, да настави школовање. Отац му је већ био умро, имање разграбљено, те је рано морао да стане на своје ноге. Опротујући и патећи (се, доврши шест разреда, најпре у теравијској полугимназији, па онда у [ гим= назији, и ступи на Велику Школу, уписавши се у историјско - филолошки одсек филовофскога, факултета. Али му није било суђено да редовним путем заврши школовање; због неке несугласице напусти рад у школи и никада га није настављао.

Али ако се није даље учио у државној школи, учио се у школи живота.

У почетку осме десетине прошлога века Милован је у оном колу младих људи, који су одушевљени новим идејама, задахнути новим духом, готови да све принесу на жртву,

не би ли ондашњем друштву отворили ново

доба. У кругу, коме је био центар Светозар U

Марковић, кретао се и одушевљени Глишић, пун енергије, пун поуздања, готов да за нове

идеје претрпи многе и многе непријатности, |

као што их је у довољној мери још и тада претрпео. |

Када се растурило то младо и одушевљено коло и њихови новинарски покушаји остали бевуспешни, Милован је неко време животарио од зараде, коју је имао преписујући стара, писма п документа за Српско Учено Друштво.

Тек 1876. год. !1. марта буде упућен у

државну службу, за помоћника уреднику Срп- |

ских Новина, а на крају 1878. године поставе га за коректора Државне Штампарије. У марту месецу (19.) 1881. године постане драматуртом Народнога Џоворишта, на коме је месту остао пуних седамнаест година. 1898.

· је пензионисан, а три године по том постав=

љен за библиотекарскога помоћника у Нар. Библиотеци, где је остао све до пре кратког времена, радећи марљиво на своме послу и у доба, када га је болест већ почела обарати.

Глишић је почео озбиљно поболевати још

у септембру 1906. године, али је и сам потцењивао своју болест, нарочито у почетку.

Допније је о њој правилније судио, схвативши |

сву њену озбиљност. Због тога је и провео прошло лето на Златибору, п вратио се прилично опорављен. Ати је све то било привидно. Већ првих хладнијих дана морао је поћи у благо приморје, одакле смо пре неколико дана добили онако кобан глас, који је у толико теже пао, што су последњи извештаји о његову здрављу били врло повољни и увелико будили наду на оздрављење.

Поменуо сам оно што је било најпотребније рећи о животу Глишића као човеку. А њега су у пуној мери красиле све одлике, које човека обележавају. Частан и исправан, скроман и повучен, озбиљан радник на сваком послу кога се лати, поуздан и ваљан у свима односима, тачан и савестан према севакоме, Глишић је заслужио, да га и само са те стране поменемо. Он је, нарочито у данашње време, редак пример човека, који ради једино из љубави према послу, бев жеље за