Službeni list Srpske književne zadruge

угледом IT славом или каквом материјалном

, наградом.

=

-

= NM-a Li

— ka“

8: === и

Али је његов значај и у чему другом, а у толико већа и жалост ва њим. За Глтшићем тугује и све оно, што ерпеку књигу негује, за тим човеком нарочито жали и она установа, која је приредила овај тужни помен и у чије име подсећам слушаоце на сву тежину скорашњега губитка.

Какав је био Глишић као књижевник и

колико је ва живота привредио српекој књиви, свима је вама, мање више, познато. Ја ћу поменути само оно, што се у овакој прилици мора поменути. |

Тошић је отпочео писати још: као ђак гимназије, а први његов штампан рад биће по свој прилици превод литавске народне песме Сшн, штампан у Матици за 1370. тодину. Тај је превод у нашем народном стиху, у облику којим се Глишић чешће служио ва време свога почетништва у књижевној кариери. i I

У његову раду канда се опажају три главнија периода: први покушаји, доба најуспешнијега пословања и преводилачки посао, у време када се повукао са оригиналнога поља.

У прво време Глишић је сарађивао нешто на шаљивом листу Врзину Колу, нешто на овбиљној Преодници. Уз подоста превода овде је штампао и прву своју оригиналну причу Ноћ на мосту. То су још почетнички радови, тренутне вредности, писани највише да се ошине који савремен догађај, у себи имају више новинарскога него књижевничкога. Озбиљан рад Глишићев почиње сарађивањем на Отаџбини 1815. године. ИМ ако је и овде који пут пустио на вољу оној жици, која је одјекивала у Врзином Колу п Враголану (нпр. Нови Месија), ппак је у овоме листу штампао ствари најлешше и најбоље што их је написао. После Роге, која је прва детаљније обележила његову књижевну стазу, нисала се прича за причом, те их је 1879. већ било довољно за нарочиту књигу, а коју годину после тога јавила се и друга свеска.

Из овога времена Глишић је оставио двадесет и две приповетке, од којих су готово

ОРПСКА КЊИЖЕВНА ВАДРУГА.

СТРАНА. 61.

три четвртине предметом са села. ИМ ако се и раније који приповедач дотицао сеоскога, живота, ипак је Глишића у овоме погледу чекало необрађено поље. Он је захватао из новога неисцршнога врела, са извора који је још: и добро повнавао. Додуше, његове су приче са села прилично просте и једнолике. Или су до крајњих граница сентименталне, као У зао час, пли је у њима изнесена каква сеоска шала, која се на крају крајева своди на какву простачку подвалу. Али у тим причама има живота, има верног изношења, има ванимљивости, има топлога стила и лепога језика, а у свом су жанру далеко одмакле од сличних покушаја код ранијих приповедача, те је сасвим равумљиво, што ву Глишићеве приче налазиле топал пријем и код претилатника Отаџбине п код остале читалачке публике. Не треба сметати с ума ни то, да је један од узрока што Глишићева прича, и поред своје простоте, заинтересује, и тај што је он готово за сваки свој рад узимао као предмет истински догађај, случај из живота и за сваку своју маркантнију личност имао оригинал у самом народу.

У највећем јеку свога оригиналног рада, Глишић се одједном губи из списка сарадника књижевних листова и престаје са оригиналним радом. Главни узрок том наглом прекиду поглавито лежи у домаћим неприликама. И иначе екромни Милован постаје jom повученији, и ако штогод пише „ив своје памети“ — како вели — то је више за узан круг евојих најинтимнијих пријатеља. Оригинални списи из овога времена мало ву познати, а врло је вероватно да ће иу њима. бити које зрно од трајне вредности.

Из тог последњег доба његова рада истичу се нарочито преводи е руског и француског језика. Као дугогодишњи драматург Народног Позоришта, поред тога што је написао два оригинална комада, имао је прилике да добро упозна драмску литературу још кога народа и да из ње преведе оно, што је нашао да је вредно превести. Таквих је дела подоста и сва сведоче колико о познавању и укусу, толико и о необичном равумевању и умешности у превођењу. Али је ув драме било и других