Službeni list Srpske književne zadruge

ОТРАНА 68.

ОРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 6.

одабраних превода. Најбоље сведочанство о његовој вредности на овоме пољу несумњиво је роман Толетојев Рат ш Мир, посао сам по себи довољан, да очура име човеку, који га је извео с онолико тачности и марљивости. Ређати његове преводе, нарочито у оваквом часу, излишно је и неупутно.

Довољно је само рећи, да су сви одабрани, да ву сви врло пажљиво израђени, и да их је врло много, јер је на томе послу, е нешто мало прекида, радио кров све периоде евога рада, радио близу четрдесет година.

4 * О ж ж Али Српска Књижевна Задруга нарочито има узрока да зажали за покојним Глишићем. Она је не само изгубила једнога од највреднијих чланова своје управе, већ је остала без човека, коме дугује много захвалности ва поправљање прилика у овој установи,

Када се пре три године почело поговарати, да Задругини послови не теку најбоље, Глишић је био први који се потрудио да потражи узроке застоју, да укаже на све оно што је сметало напретку Књижевне Задруге да у исто време предложи реформе, које би злу помогле. Тада је био потпредседник Задругин, дошавши у Управу на место преминулога Јанка, да тако одмени онога, који та је у приповетци одменио.

Ко је био на Задругиној скупштини 1906. године, тај се још сећа оног исцрпног извештаја Глишићева о стању Српске Књижевне Задруге. Извештај је писан можда са мало више

негодовања и жучности, него што се у тај мах мислило да је потребно, али су његове по-

следице биле врло повољне. После гркога лека Задруга се почела нагло опорављати. Да би пак показао, како његов поступак није ни издалека ради каквог истицања, повукао се с потпредседничкога места, али се и даље одавао са истом марљивошћу сваком послу. којим би Задрузи могао користити. У Управи овога удружења мучно да је било уреднијег члана. Глишић не изостаје ни с једне седнице све докле га болест није у постељу сва-

лила и, већ оронуо, интересује се непрестано о Задругиним пословима.

Покојни Глишић има још заслуга за удружење, које се овде е њим опрашта. Четири Задугине књиге носе његово име. У три чу његови преводи (7арас Буљба, Обломов и Раш и мир), у четвртој му изабране приповетке, њих осам на број.

Место сваке друге похвале тој књизи ја ћу само навести речи, којима је у У аВур у извештају она пропраћена.

„Милован Глишић, позна: већ више од четврт столећа, својом приповетком из сеоског живота, о једногласној оцени оних који су проучавали новију српску приповетку, прави је творац наше реалне приповетке из сеоског живота. Он је први приповекач наш, који је, одлично познавајући наш сеоски живот, заграбио од тога богатога и још увек свежега врела и почео у врло занимљивоме облику приказивати живот српскога сељака и ван сеоске кафане и суднице, приказујући... праве сељаке, онакве какви су они у кући ван куће, на послу и на доколици, у весељу и у жалости“

Пријатељи и пошлиоваоци Тлилиштеви,

Претрпљен је губитак, а добивен је један светао гроб. Један од оних гробова, који је извор нова полета, нове снаге Један од гробова, у који је легло само испијено тело и трошне кости, а остао дух, да својим сјајем овари то место, да кроз таму указује пут новом колену. Његову сјају неће сметати ни маглуштина са Јадранскога мора, ни силна бура која ће фијукати око крета над Глишићевом раком. Том сјају неће пречити ни даљина, ни горе ни планине, да се види из свакод српског краја, како из слободних тако и из потлачених.

Доиста је чудна судбина српекога рода! Као што добар домаћин обележава трајним белезима међе свога имања, Орпетво је омеђено светлим гробовима. Хоћете ли на север, ено вам у Горњем Карловцу гроба Лукијана Мушицкога; хоћете ли на исток, ено тела Светога Краља