Službeni list Srpske književne zadruge

Ма BE

з" БРОЈ 8.

гг. Јовановића, који се заборавио и мислио да |је на часу, при прегледању писмених ђачких свадатака, у претресању формалне стране у изгвештају. У критиковању треба се држати уствари и духа, а слова оставити на страну. Констатује да овај извештај стоји знатно над ранијим. Питање: коме се обраћа Задруга. решено је само собом. Треба само загледати ту списак њених задругара, међу којима је нај"више професора, учитеља, свештеника, чинов'ника и др., дакле ширих кругова народне инте„лигенције. Књижевна Задруга није популарна установа за ширење писмености у маси, него књижевно друштво, које негује књижевност у ширим круговима већ просвећених људи. Задруга мора водити рачуна о својим задруга-

рима. Живот њен и не упућује се према љу- |

nHMa у управи њеној, него према потребама (саме установе и према задругарима. Задатак јој је онакав, као што је Матице Хрватске у Загребу и Матице Словеначке у Љубљани. И поред свих недостатака и сметња, она представља велики морални и национални капитал наш: дужност своју она врши како треба, а колико се само може. У књижевним питањима се мора рачунати с оним што се има, а нес оним што се нема; сем чисто књижевних 06зира истакну се и други, према културним приликама нашим. | |

Напомиње такођер, да је план за књи- |

жевне послове Задруге потребан, нарочито сад, кад Задруга са материјалне стране улази у нормалан живот. "се и да га начини и утврди. Нада се да ће се до године моћи скупштини поднети извештај и о томе раду. Колико од управе зависи, она ће учинити све, да се тај посао успешно сврши.

Г. Јован Н. Томић. — Мило му је што може констатовати да су књиге, одређене за наредна кола, знатно боље од ранијих. Образовање воље од Ж. Пајоа треба штампати по што по то, без обзира на друга издања. И за друге књиге у главном вреди тај суд; могле би причекати само приповетке Мопасанове, које су доста познате и широј публици. Али види један недостатак у издањима Задругиним. (Она наиме треба да обрати већу и нарочиту пажњу националним стварима и то не само у приповеткама, него и у списима историскоетнографским, као што то чини Матица Хрватска (наводи издање Шишићеве Повјести), и те списе треба издавати са што више илустрација. Народ треба да зна своју историју, да познаје све своје крајеве, да буде обавештен о свему животу своме. У скорашњим тешким приликама на пр. народ наш није био

Управа Задругина стара

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 79.

обавештен о Босни. Такви су списи потребни и о Србији, јер су Милићевићева и Карићева књига и ретке и скупе. У свакоме колу Задругиних издања треба да има таквих књига с картама и илустрацијама. Како би нашем народу добро дошла онаква књига из Српске Историје као што је Нова Италија од Пијетра Орсија! Задруга треба нарочито да стави у програм издавање таквих књига и да не пропусти ни једну годину а да не изда бар једну књигу из историје, географије или етнографије српских земаља.

Г. Лазар Ј. Обрадовић. — Потпуно се слаже са Ј. Томићем. Жели да Задруга умоли г. г. Љубомира Ковачевића и ЈЉубомира Јовановића, да наставе онако лепо започету Историју Српскога Народа

[. Живојин Ј. Јуришић. — Напомиње г. Ј. Томићу, да би из записника управног одбора Задругина могао видети, да је лањске године донета одлука о издањима националних списа, и да је остављено књижевном одсеку, да ту одлуку изврши.

Г. Гаврило Јовановић. — Напомиње опет да Задруга мора фиксирати своја правила, а не да чека револуцију. Боља је еволуција него револуција. Задруга треба да ради прво на умножавању лепе књиге. Задругари више цене Забавник, преводе лепе књиге, него на пр. оригинална дела Јована Ст. Поповића. Узгред могу доћи и патриотске књиге, али опет само уметничко-патриотске. Радове да Задруга прима све по конкурсу. У управи не треба да буду само професори, веб и финансијери, трговци.

Г. Милан Грол. — Не мисли говорити, које од предложених књига ваља да уђу у наредно коло (то је остављено управи Задругиној), већ које не треба. Образовање воље од Ж. Пајоа могло би да причека бар за две године још, због садашњих издања, или не треба га никако ни издавати, ако превод у Задругину издању не би био бољи од до сада штампаних; буде ли и он рђав, онда нека изостане, баш и ако је већ плаћен; то би била лекција за даље. Задруга није што и књижар трговац; њен превод мора бити узоран. Пита, зашто Задругин превод није издан за пет година, откако је откупљен.

Г. Јеремија Живановић. — Књижевни је одсек Задругин увек водио рачуна о књигама из националне географије, етнографије и историје; обраћао се за њих и усмено стручним људима, али без успеха. Напомиње да ће можда већ у наредном броју изићи књига о Старој Србији, ако се на време поднесе, како је понуђена. Одговара г. Гаврилу Јовановићу, да