Službeni list Vardarske banovine

_ рану“ препричавају о вампирима и вештицама!!

Писменост је мала. Сељак нерадо даје децу у школу, мотивишући ово инокоштином,

да му нема ко да чува овце или свиње! Женска

деца још мање посећују школу. Наобразба жена је најважнији фактор у стварању здраве породице и нације.

Мајка је први васпитач своје деце. Кућа је школа карактера. Значи да заиста на жени стоји кућа како наш народ каже. И наравно просвећивање би требало почети од темеља породице, јер је породица била и остаје основ социалног живота, па ма како се овај изражавао. | -

Данас постоје домаћичке школе, где се наше женскиње могу најбоље оспособити да буду узорне мајке и добре домаћице, па и препрека свих хрђавих смерница које тешко погађају сеоски дом.

Пољопривреда није више емпирија, она је, наука, а наука је стварност. Њу проучавају све помоћне и егзактне науке. Њен развој чини економску базу за јачину финансије и индустрије народне. Она није више наследна и рефлексивна радња, већ аналитичка и аргументивна. Данас се већ губе старе фразе као непотребне. Не може син делати, као што му је „татко“ или деда ргдио. Данашњица је с новим потребама за живот и новом ориентациом за будућност.

Наш сељак остаје као што рекох инди-

ферентан према школи и појму. Ми имадемо“

пољопривредне школе, где се сеоска деца најпре могу упутити у најмодерније и најкорисније делатности за организацију поседа, добивши појам здравог рзсуђивања и улажења у ток економског развоја и решења многих виталних проблема.

Овим двема врстама школе за сеоску

мушку п женску децу, постиже се препород,

„села у свима правцима п добијање здраве

нације.

Село је мистерија догађаја, обичаја и веровања. Треба да се само човек распита и уђе у душу сељака, па да прозре разна привиђења и фантазије; вештице, вампире, виле, вукодлаке, враџбике, опсене, мађије и уроке, о чему се са страхопоштовањем препричава и верује. Ето заблуде у моћ нестварности. Причала ми је једна старија жена: „Синко, видиш ли ону „бабускеру“ — одузела ми је крави млеко — крв музем“! Доцније ме је видела, сва озарена радошћу и казала ми, да је „шаруљи“ везала ћићанку црвених конаца ради „урока«“ и да се је спасла беде!!

Васпитајући сеоску децу у чисто стручним сеоским школама, да по повратку својим домовима пренесу корисне поуке и практично их примене, ово ће се зло „злих духова“ искоренити, и у селу ће се кристалисати само здрав дух у здравом телу“,

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ

пуне сеоску крчму и уз полић „мелема за

Страна 3

Обичаји „веселе природе“ свадбе, славе, заветине, празновање среде и петка и „уочи“ њих, доносе економско слабљење, разне пороке и бацање новца у непродуктивне сврхе.

Талас моде заплинуо је и последње кутке села и дошао до видног изражаја у свима правцима. Преноси се „права“ париска мода.

Данас село и поред ма колике кризе шушти у свили и звекеће у бисеру, огрлгца и наруквица, па и у парфиму мирише! Значи, да и село троши фабричну робу. Ето рецимо ципела „Бата“ је омиљена, а за „Босшон“ и одела „Тивеар“ да не говорим!

Запоставити нашу националну индустрију, односно ношњу, значи кинђурити се и играти мајмунлука! Наша народна ношња преставља домаће благо, које је и кроз мучну историју бојом и кројем давало израза болу душе и радости.

Истина ми смо јако „схватљив свет“, ми радо примамо новине, не познавајући још оно своје, чему се остали диве. Последица слабе домаће индустрије и потрошње огледају се најпре у државном апарату, а село са неколико доста мрачних силуета погађају.

Данас је сељак презадужен, он је просто на меници разапет као на крсту; њега је и данас зеленаш ухватио у мрежу као паук муху па га сиса. Он није задужен у продуктивне сврхе обрга, него за славе, свадбе, некакве „парнице“ и др. Ето тако он занемарује свој посед, водећи и даље ту „новчану“ политику! _А када му дође протест, закука као кукавица: „Комшија, гори ми кућа — помози“! То је лозинка да се меница „регулише“ и наравно његов први „пријатељ“ изиђе му у сусрет са сто на сто! Значи да сељак није члан кредитних задруга, чија је солидност државом загарантована, струјећи државни новац, већ остао на милост првих „пријатеља“.

Кредитирање је начин промета робе зе повољнију циркулацију и размену добара. Сељаку је потребан дугорочни кредит а не менични, јер је земљораднички обрт најмање година дана, и пре него му неки производ не стигне, не може да отплати рату, а „пријатељ“ као пријатељ неће да га причека. Тако се ово задужење чисто обавља као по неким „законима“ наслеђа и предаје се'с оца на сина. (Овако, незнањем и неслућењем последица данашњег економског поретка, беда, невоља н сиромашлук, ухватили су се руку под руку, па полако куцају на свачија врата!

Индивидуални живот је немогућ. Појединац се у маси губи. Друштво је и код дивљих зверова познато. Самопомоћ је искључена. Истина човеку је у инстикту да буде егоиста и до крајности себичњак, мотивишући да је сваки „ковач своје среће“. Но фазе кроз које је човечанство пролазило биле су тешке, да је појединац био немогућ да издржи утакмицу у борби за макар минимум опстанка, Е

- тада се развија философија кооперативизма