Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

293 и неосети какоее душа нѣйзина преда сладкомЪ движенію увеселѢнїя. Фонрозе угледа да се она поприближя и подЪ едну врбу седне за послушати; но непокажесе ни найманѢ да а онЪ то упазїо. Дочека, нимало нечинеѣисе навлашЪ, време нѢйногЪ возвраіценія, и тако лепо умѣри ходѣ стада своега, да' иой при сашествїю сЪ холма на разкршѣю путанѣ као мимогредЪ на сретенїе доѣе. Обрати на ню еданЪ, као безЪ свакога мареня, намВренія, и лю.бопигаства, само прости и случайни похледЪ; мимоиѣесе сЪ ніомЪ и оде своиоінЪ стазомЪ, акиби ни очемЪ другомЪ никадЪ до века не мислїо него о своимЪ овчица* ма. Но о! преко какове красоте онай прости и немарливи погледЪ нѢговЪ преѢе* КакавЪ предивни анѣелски видЪ и створЪ онога небеснога лица! кое, колико сѣтовнїе, скорбніе и жалостнїе бяше, толико му силніе душу и срце пробіе. Све оно тца з онЪ одЪ родителя свои слушао, и хцо з сЪ живога огня словами у срцу своме о нѢйзиномЪ струку, ходу и движенію, напечатао біо све се то садЪ нВму самовидцу веіци несравнѣнно красніе и удивителніе покаже, и нимЪ завлада. О всемилостиво небо! рече онЪ: како су ми з слабо родители изобразили мои! докле Їїе ова красота на земли непознана бити? у пустини сакриватисе! и у маленой сламомЪ покривеной колиби обпгпаЕати! она коя би царски престолЪ украшавати Достойна била, сиромашке овце да чува, и найпоследнѣ бѣдне робинице дѣло да испо -