Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

29^ имамЪ на ша тужити! одговори Фонрозе сЪ дубокимЪ воздиханїемЪ; и за тимЪ постое обое у дубокомЪ молчанію. Имашсе и ти на ша тужити? на кога; на люде или на счастіе? запита Пастирка. Я незнамЪ отвеша Фонр. Само то знамЪ да самЪ бѣдни човекЪ и несреѢанЪ подЪ небомЪ! далѢ ме непитай! ннко нїе тако кадарЪ сострадати како онай кои а страдао. Послушайме! рече Аделааида сЪ милошѣю и са сожалѣніемъ; акоси .злополучанЪ као я (знамЪ да више нїе могуѣе!) може бити да насЪ е всеблаги промисалЪ овде саставїо да едно другомЪ на утѣху послужимо. Моя мени жалость и туга леже на срну као сини каменЪ, и да се сваки данЪ плачуѣи необлегчамЪ чинимисе да неби данЪ преживила. Коси годЪ ти, будучи (како кажешЪ) даси злополучанЪ , умеѢешЪ о злополучнима сожалѣніе имаши 5 и я те за то мое повѣрености достойна вменявамЪ. Али оѣю да мисе обеіцашЪ даѣе повѢреностЪ взаимна меѢю нами бити. О тежко мени найнесреѢнїему човеку на земли! отвеіца ПастирЪ: моя а бѣда по тому ЕеѢа и гора, іцо може бити неѣю се усудити ни изказати ю! оЕа тайность веіци приусугуби любопитство Аделааидино: сутра, реуему она: доѢи онде подЪ они велики гранати и многолистовити расіпЪ гдисиме први редЪ чуо нлакати: туѣю ти я спрїобшити такова моя приключенія, коя Кеду возбудити твое о мени соболѣзнованіе. Фонрозе проведе ту ноѣь у едномЪ смертелномЪ вол-