Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

обо време силомЪ за чрезмѣрну кЪ менн любовЪ. Я то запросимЪ одЪ нѣга, и онЪ се даде сЪ моимЪ сузами иобѣдити. Мени за любовЪ пренебреже свою дужносшЪ: о я! достойна свакога злополучія на земли ! коя нисамЪ била кадра обуздати страстЪ мою ! найпосле одтргнесе изЪ наруча мои, и поѣе сЪ таковимЪ предчувствованїемЪ ксе ме ужасне и загрози. До ове долине доѢемЪ сЪ нимЪ и подЪ овимЪ се разстанемо растомЪ. Я се повратимЪ у Бр'іансонЪ за чекати ту одЪ нѣга новине. Мало за тимЪ доЋе гласЪ да з едно велико сраженіе било. ПочнемЪ сумняти да з ту ОрестанЪ мой доспети могао. То я желяхЪ за честЪ и славу нѢгову и бояхсе у исто време тога за любовЪ кЪ нВ му, ПримимЪ писмо одЪ нВга, кое помислимЪ даѣе ме уш'Вшити и развеселити. у тай данЪ и часЪ я Ѣю бити у долини и подЪ растомЪ гди смосе разстали. СамѢюсе ту наѣи и ти сама доѣи; заклинѢмЪ те! да ме ту сама до чекашЪ! я неживимЪ иоіце разве тебе ради! какво з било мое заблужденіе! я неутазимЪ у овомЪ писму ниш,а друго, кромѣ нестерпѢлиЕОстЪ любови нѣгове и обрадуемсе. ДоѢемЪ я, стигне и ОрестанЪ мой. КадЪ ме сЪ неизказаномЪ милошѣю загрли и полюби. „ Тиси хотела, рече„ ми сЪ любкимЪ сеоимЪ гласомЪ: пре„ драга Аделааида моя! я самЪ изостао, „ и закаснюсамЪ у мое определѣно место }, доѣи: пренебрегаосамЪ дужностЪ мою „ у найважніе време живота. Оно исто » одЪ