Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

309 нимЪ добрймЪ людма мою покажемЪ благодарносгпЪ. Тако дакле, благоразумная милосердна жена знаюѢи да у овакой.критической прилици: свако укоренїе'й безмѣетно увѢіцаванѢ, далеко іцо би дубоко ударену рану привило и ублажило, ношу би з много горе раздражило и позледило; узме у помоѣь све то іцо найлюбчїе и сердечнВйше сожалѣніе , и све іцо сладко пріятелство утѢшителнѢйшегЪ у себи имати могу за ублажити га и утишити. АнѢеле небесни благи и мйлосерднй! вопїе Фонрозе: я видимЪ какво а ,ц колико твое противоборенїе едногЪ чбвека тебе ради у неволи и у страданю гледати! твое а срце ономЪ посвеѣено іцо у гробу лежи: видимЪ да те одЪ нѣга ниіца одтергнути неможе: видимЪ и познаемЪ колико а твоя добродѢтелЪ остроумна, за сакрити одЪ мене злосчастіе мое: све. то я у цѣлой пространности и тегоЋн чувствуемъ, и теби у свему право даемЪ...'. Твоя а дужность мене никада не любйтй. А моя а жестока судбина одЪ презѣлне кЪ теби Любови умрети, и подЪ тима твойма милима очима изданути и скончатисе„ Аделааида у нестерпѣливости намѣреніе свое у дѣйствіе произвести, како доѣе у свою колибу, отацЪ мой! рече кЪ старцу домаѣину: осеѣатели би у себи толико снаге да можете до Турина доѣи? велику потребу имадемЪ сдЪ кога поузданоГа, да пошлѢмЪ Господину и Госпожи е