Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

Зіо Ѣн фонрозе таково неко извѣстіе іца се живота нїова тиче. Желя, мило дете мое! да послужимЪ како нима тако и теби, датиѣе мени доволно кЪ тому снаге и крепостн, кадЪ би ТуринЪ иошр далІ> бю! поѣите дакле сЪ богомЪ, и поспешите колико можете: виѣе те и наѣи у. одБянїю жалости, гди иоіие плачу и ивеле за синомЪ своимЪ единимЪ: кажи ше имЪ да онЪ у овой долини живи: и да имЪ га пико неможе даши него я: али а крайня и неотложна нужда да они исти доѣю да га ОдЪ мене узму: и нека поите и ускоре колико внше могу, заіцо а у неволи. ПоѢе старапЪ. Евога у Турину. Прикажесе за сшарогЪ Пасшира изЪ оне Савонске долине: ахЪ вопїе ГоспоѢа Фонро» зе да се нїе каква несреѣа оной нашой нредрагой Пастирки случила! дайтега овамо, небили БогЪ дао да ми донесе гласЪ да се а она кЪ мени приводила доѣи! садЪ би ми. од'Ь найвеѣе потребе била: я би» узела за кѢерЪ на меешо сина моега! уѣе старацЪ, поклонисе! Господа га лепо приме, но сузе лїюѣн: ели наша мила Пастирка здрава ? оба за едно запитаю. Она а фала богу здрава; али я вндимЪ да вн плачете за синомЪ вашимЪ, утѣшишесе, онЪ а у животу, у нашой долпни: самЪ га -БогЪ зна гра а ту дошао іпражиши! мояга а предрага кѣи негде нашла: и послала ме а да вамЪ овай донесемЪ гласЪ. Іїогие онЪ ово говораше, а ГоспоѢа Фокрозе, живЪ а мой сицЬ! изрекне; пакЪ одЪ пре4