Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

11

налазили поред неке тврђаве, у коју би се становништво Склањало у немирним временима. Чак су се и Призрен и Рудник у XIV веку звали само тргови, а исти је случај био и у Босни, где су веће општине биле само предграђе тврђава, као Подвисоки или Sub-Visoki под градом Високим или Sub Svonich под Звоником (данас Зворник). Гијом Адам (1332) пише о Србији: „ова држава има мало или скоро никаквих тврђих или утврђених места, него су у њој сами салашеви и села, без ровова и сасвим без зидова“. У српским трговима-варошима главне су личности биле намесник или ћефалија, који је седео у утврђењу, кн е з или с о m е s, ц ар и н и к или d о а n е r i u s, закупник царине. Кнез и цариник су били обично Далматинци. Становништво (borghesani) се састојало из Саса, Которана, Барана, Дубровчана, Сплићана, Корчуланаца, Задрана, Млечића, Флорентинаца, Арбанаса, Срба, Влаха и Грка, и свака је група имала нарочита права. Новац Ковање новца отпочело је доласком Саса. Добивши од сопственика рудника, наших владара и високе властеле, нарочите повластице, Саси су почели нарочито копати сребро и злато, те је стога, изгледа, још Урош I почео са ковањем првог српског сребрног новца. Тај је новац, осим натписа, у свему другом подражавао млетачке грошеве, чак су му и калупоресци били махом Млечани, иако је кован у Брскову, на Тари. Прва вест о том новцу (grossi de Brescova) датира из 1277 год. Натписи су на њему латински. Новац са словенским натписом почиње од краја Милутинове владе (1321) и владе Владислава II и Стевана Дечанског. У доба Душаново наш се новац кује још више. На старијим комадима Душан је Rex Rasciae, dei gratia гех итд., a од крунисања (1346) он се зове imperator или цар. Своје новце ковао је он у Котору, а било је тада ковница и у Брскову, Руднику и Новом Брду. Од кад је још под царем Урошем настало феудално распадање Српске државе, у нашој монети завладао је хаос који је, у осталом, још пре тога времена био завладао и у Европи. И до тада је, доста често, новим ковањима наш новац погоршаван у квалитету. Све до XV столећа није било државних ковница, већ су новац ковали златари-кузничари. Пре Душана ковање новца није било регулисано, и ван градова и тргова златара који су ковали новац било је и по селима. Да би њихов рад могао контролисати Душан им је наредио да смеју ciaновати и радити само по градовима и трговима За фалсификовање новца - Душан је одредио и смртну казну спаљивањем и. проширио је чак и на обављање златарског заната по селима (чл. 169). За цара Уроша, а нарочито после његове смрти,

кузничари кују рђаве новце нашој властели, нарочито краљу Вукашину, његовој жени и синовима му Марку и Андријашу, затим деспоту Драгашу, Николи Алтомановићу, градовима Призрену, Скопљу и т. д. Много различитог новца кују кнез Лазар и син му деспот Стеван, затим Ђурђе Бранковић и син му Лазар. Ови су разни новци ковани у Новом Брду, Руднику, Смедереву, Сребрници и т. д. Сви су новци били сребрни, златних наших новаца није било, а у колико постоје, претстављају фалсификате из новијег доба. Од српског новца помињу се: грошеви или дин а ри, чија је вредност била према злату различита; полугрошеви, маљушници или четвртаци, најзад перпера је вредела 12 динара и служила као рачунски новац. Мере Као и други европски народи и Срби су у Средњем веку имали мере за све димензије. Најобичнија мера за дужину, ширину и висину била је лак ат, који је доцније, изгледа, добио име а р ш ин. Сем лакта мере су биле још пед (од врха палца до врха малог прста, кад се рука рашири), пр ст (дужина или ширина једног прста), палац, који се у Црној Гори звао унча, шака, растегљај (простор раширених руку), свежањ (од средњег прста до краја руке), стопа и корак. Дан орања био је мера за површину, а литра м а су мерени племенити метали. Средњевековна литра данас тежи 0,288 кгр. Сем ових у свима крајевима постојале су нарочите мере за тежину и запремину, тако за бакалску робу постојала је лит ра, за жито каб ао. Наша трговинска политика у Средњем веку Два су обичаја, узета од Византије, бацала ружну сенку по српским земљама. Наиме, и код Срба је владало обалско право (Strandrecht) но коме је, кад се нека туђа лађа разбије о неку обалу, сав њен товар или бар оно што вода на обалу избаци, припадао господару обале, а не више сопственику лађе. Сем обалског права постојала је такозвана ~прев азм а“. Она се састојала у томе што је владар кад би неки страни трговац остао дужан сматрао за право да дуг наплати од.првог трговца кога случај на владареву државу нанесе, а који је исте народности које и дужник. Ну у свему другом српски владаоци чинили' су све могуће да трговина буде што слободнија и сигурнија. Увоз и извоз свих артикала био је потпуно слободан, а пре Немањића није било никаквих царина ни дажбина. Немањићи су прве царинске уредбе узели вероватно из Византије. Царине су биле разне. Најглавније су: путна, бродна и тржишна, а плаћала се још и мостарина. Приходи од ових царина при-