Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

43

почела брзо развијати и наша индустрија и то помоћу домаћег капитала. Од 1906 —1910 подигнуто је у земљи 121 индустриско предузеће (76 млинова, 8 текстилних фабрика, 2 стакларе, 2 металне топионице, 25 стругара итд.). Српски извоз из 1907 год. износио је 81.997.102 дин. те је био за 9.873.448 дин. већи но извоз из 1902 год. која се сматра за најјачу извозну годину из уговорног стања са Аустро-Угарском. При појави овог. факта отпала је сумња да ће се српска извозна трговина умртвити кад буде изгубила посредништво Аустро-Угарске, а уз то се одмах показало да српска извозна трговина може да се крене у четири правца, заобиђе Аустро-Угарску и изиђе у Средњу и Јужну Европу и на обале Средоземног и Северног Мора. Ти су путеви горњи Дунав ка Регенсбургу и Пасави, доњи Дунав ка Сулини и две железничке пруге ка Варни и Солуну. Овим се Србија ослободила економске зависности према Аустро-Угарској и упутила највећи део свог извоза према Солуну. Тај је извоз из Србије преко Солуна износио: У год. 1908 ..... 3859 вагона „ „ 1909 7266 „ „ „ 1910 8641 „ Ну важно је још напоменути да је економска еманципација Србије према Аустро-Угарској претстављала и еманципацију уопште и то на свима тачкама где се аустријски утицај одржавао на рачун економских интереса Србије и на рачун државног достојанства. Према Србији Аустрија није знала ни за какву меру у понижавању, шиканима и отвореном непријатељству, те Је већ било дошло крајње време да се Србија свега тога ослободи, најпре економски, затим политички. Трговински уговор од 1910 није више могао вратити Србију у стару економску зависност према Аустро-Угарској. Економски слободна, Србија је сада била пред пуним привредним напретком. Ну све се није могло остварити одједном. Краљ Петар је хтео да оствари свој национални сан и због тога остварења привредни напредак Србије је стао, ометен Балканским ратом. За време Балканског и Светског рата владале су у економском животу Србије посве ненормалне прилике. Рат се најзад свршио изменивши карту Европе, на којој достојно место захвата данашња Краљевина Југославија. После рата настала је у целој Европи исцрпеност и производња је једно извесно време била страшно опала. По закључењу мира предузете су у свима раније завађеним државама мере које су иначе апсурд у правилном економском развитку. Место помагања извоза настала је у већој или мањој мери његова забрана, док је помаган увоз сировина и намирница које нису луксузне. Овим се путем пошло и код нас, те су закључени

(1919) тако звани компензациони уговори, да би се њима колико толико омогућио увоз -и извоз. Они су закључени са Аустријом, Маџарском и Чехословачком. По уговору са Мађарском наша држава имала је да лиферује Мађарској храну, док она има да оправља наше локомотиве и вагоне, Ови су се уговори показали непрактични, те су од 1920 приватној иницијативи остављене слободне руке. Одмах после рата код нас је настало и валутно питање. На територији наше краљевине циркулисали су новци србијански, црногорски, аустро-угарски и бугарски. У Аустрији и Мађарској непрестано су штампане нове новчанице истоветне са аустроугарским новчаницама које су циркулисале по нашој земљи. Ове су новчанице са аустриске и мађарске територије пребациване на нашу, те је стога курс нашим аустро-мађарским новчаницама стално падао. Да би ово зауставила, држава је извршила жигосањем национализацију курсних новчаница, Жигосање је извршено од друге половине децембра 1918 до краја јануара 1919. У целој држави жигосано је 4.875.735.599 круна. Ну како су жигови финансиских и управних власти били разнолики убрзо су се појавили фалсификати, те је стога Министарство финансија морало приступити маркирању крунских новчаница од друге половине новембра 1919 до 2 јануара 1920 год. При маркирању појавио се већи број круна но при жигосању. Маркирано је 5.696.606.730 круна. Фалсификати су били јасни. Са неунифицираном валутом код нас се није смело даље остати. Путем уредбе од 26 јануара 1920 год. Народна банка је постала емисионом банком за целу државу. Са њом је држава направила споразум о повлачењу крунских новчаница са наше територије, те су 18 јануара 1920 год. крунске новчанице повучене из саобраћаја у сразмери 4 круне за 1 динар. За повучене круне издане су динарске банкноте у износу од 1.194.542.407 дин. Одлуком од 27-IV-1921 год. повучени су из оптицаја и перпери. Њихови притежаоци до суме од 5000 перпера разменили су перпере ал пари са динаром; притежаоци преко 5000 перпера разменили су перпере за динаре у размери 1:2. Размењено је свега око 12.000.000 перпера. Бугарски лев имао је званичне курсеве (0.80 дин. 1 лев; 0,50 дин. 1 лев итд.), па је најзад забрањен оптицај лева на нашој територији. На тај начин је у валутном питању извршена унификација. Од 1920 године код нас настају незгоде због претеране емисије папирног новца. Он је био постао врло згодан за безобзирне берзанске спекулације, те је не само изгубио доста од своје вредности, већ је због променљивости курса унео у трговачке послове многе тешкоће и несигурности. Да би се ове тешкоће колико толико савладале 19 марта 1920 створена је девизна централа ради регули-