Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

46

Ковину. У првој половини XVII века у Београду, сем Дубровчана, било Је доста трговаца Босанаца. Босански трговци су тада наши национални извозници. Они тргују са Анконом у Италији, извозећи восак, говеђе коже, кордован и вуну и из Анконе увозе у Босну тканине и чоху. Они ради трговачких послова одлазе и у Будим, те на тај начин код страног света шире сазнање о нашој земљи, њеним производима и народу. Наши трговци из Призрена слични су трговцима из Босне. Gregorio Massarechi помиње да у Призрену и оближњим селима од 1650-51 има неколико хришћана трговаца који одлазе преко Београда у Германију и продају вуну. Привредна, културна и национална улога Срба трговаца и занатлиЈа осетила се у много већој мери код Срба под Аустријом, нарочито у 1690 год., кад се под вођством патријарха Арсенија 111 Чарнојевића око 30.000 српских породица населило по Срему, Славонији, Банату, Бачкој, око Будима и СентАндреје. Пре овога времена, још у XV веку, Срби трговци у Угарској имали су видну улогу и били су врло имућни, нарочито у Будиму. Њих је 1640. год. јерусалимски патријарх Димитрије молио да и у будуће дају милостињу за Свети Гроб. После прве сеобе под Чарнојевићем Срби су основали у Будиму, Сент-Андреји и у Пешти три најзнатније општине. Доневши собом у нова насеља не само новац, већ и умешност и неистрошену енергију и стручна знања, новодошавши српски трговци, помешани са старим, брзо су створили једну јаку грађанску српску класу, која је за сто педесет година иза тога предњачила у свима покретима нашега народа. Успркос обећаним повластицама датим од стране Аустрије Србима уопште, рад ових људи био је ометан на све могуће начине, јер су Срби под АустриЈом и Угарском сматрани као национална и верска мањина. Они су били дошљаци и «шизматици». Ну ваљда баш због овог ометања, Срби су постајали све отпорнији, и у овом отпору нарочито се истичу занатлије и трговци. Они су се брзо у индустрији и трговини почели надметати са Немцима и Маџарима, временом су их чак и тукли у конкуренцији иако су њихове привилегије биле ограничене на неколико места да не би чиниле конкуренцију немачким и маџарским трговцима. Срби трговци из Будима, Пеште, Сент-Андреје, Коморана, Ђура и других места били су у вези са најважнијим трговачким варошима у Немачкој и Пољској. Они су трговали са Цариградом, Солуном, Београдом и са нашим градовима на Јадрану. Срба трговаца било је чак и по селима. Њихове особине истакао је у свом извештају барон Бартенштајн, истичући их као највреднији елеменат у „лењој У'гарској“. Цар Јосип II у инструкциЈама изданим жупанским комесарима 1785 год. каже за Србе: «Раци су људи вешти, али вепи-

на на лукавство готови, који када се дотерају. бивају поштени војници, али увек већина маре за трговину“. Још више Јосиф II истиче важност Срба трговаца у § 10 своје инструкције за пештански срез: «Рајце и неунијатоке Грке, који се баве трговином у овом срезу, нарочито у Будиму, Пешти, Јегри, Сент-Андреји, треба нај|боље заклањати од сваке злоставе, јер они терају доста промет за велику државну корист» (Бартенштајнов кр. извештај о Илир. народу). Својом вредношћу, богаством и умешношћу Срби трговци, нарочито из Будима, уживали су чак и поштовање својих противника. Они су у Бечу, о свом трошку, издржавали своје агенте, који су били дужни да пазе да се не крње било њихова права, било права српскога народа. У Пешти су имали своју цркву Св. Ђорђа, у Будиму Св. Димитрија. У Будиму су становали у предграђу Табахан, Табана, Табан, У Будиму, Пешти, Острогону, Сент-Андреји, Стоном Београду и Сегедину имали су према царским привилегијама и свој суд-танач, своје општинске чиновнике, бирове, кметове и ешкуте (поротнике). Нису само трговци „почтенородни господари“ чинили снагу српског грађанства, постојали су и многобројне занатлије „почтени мајстори". Према једном списку од 1706-7. године број пореских српских глава у Будиму био је 536, од којих свега 15 бакала, док су остало све били мајстори. Још у Србији која је била под Турцима имали су ови мајстори еснафе за сваки занат. У новом насељу Срби занатлије створили су одмах своје еснафске статуте, које су им потврђивали аустриски цареви и Арсеније 111. Многи технички изрази из тих статута потсећају на еснафско-занатске уредбе и живот под Турцима: руфет, калфа, сандук руфетски, хеспап, ортаклук, бајрак, ћурчибаша, руфетбаша, фајда, хак, хесап, харач, шегрт итд. И имена многих заната и еснафа су такође турска: ћурчија, капамаџија, бакалин, касапин, абаџија, кујунџија, терзија, ракиџија, бојаџија, дунђерин и т. д. У српске еснафе у Угарској примани су само Срби. Национално и економски организовани, Срби занатлије и трговци много су учинили за развијање српске свести. Новцем и саветом стизали су свуда. Њихов је утицај био толики да ни митрополити нису ништа важније предузимали без договора са њима, Кад су доцније митрополити постали оруђе Беча, Будимци су их одлучно нападали. Српски еснафи нису били организовани само ради одбране професионалних интереса, њихов Је задатак био да развију и професионалне способности, вредноћу, уредност и све врлине тачности и уредног живота. Мајстори, калфе и шегрти морали су бити побожни, посећивати цркву и помагати болесне и невољне. Богатији еснафи поклањали су