Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

49

потврђење ових правила ишли су лично цару ови београдски трговци: Максим Хаџи-Петровић, Адам Бранковић, Новак Петровић, Стојко Јовановић, Стефан Радивојевић, Петар Вуковић, Никола Томић и Стојан Вуковић. Кренути се, у оно доба, у Беч на далеки пут, могли су учинити само људи који су увидели да је у питање био дошао не само њихов материјални, верски и национални опстанак у неравној борби. После ове интервенције Србима трговцима одобрено је да могу увозити и продавати све мануфактурне и индустриске производе Истока и Запада, у српском трговачком крају Београда једино су они смели продавати ову робу, они су једини смели робу продавати по селима и панађурима, иначе су трговци који нису били чланови њихова еснафа сматрани за криумчаре. Чланови 1, 15 и 19 београдске еснафске уредбе најбоље приказују београдске трговце онога доба. Први члан захтева да грађани са целом породицом походе цркву и строго се придржавају хришћанских обреда. Петнаести члан наређује да се неожењен члан ради чувања морала —■ мора оженити за годину дана, иначе бива кажњен према одлуци трговачког судије и еснафског одбора. Према члану 19 еснаф је морао материјално и морално помоћи оног свог члана кога би задесила ватра, крађа и т. д. Трговци у времену од 1739—1804. По одласку аустријске војске из Северне Србије Турци су поново заузели Београдски Пашалук и владали њиме још пуних 64 године. Ретко се ко у то доба бавио трговином. Трагова о томе има најпре за Карађорђа. Он је после 1786 одлазио као свињароки трговац у Немачку. У Београду су 1786 год. били чувени трговци Жикићи (Џике) и Шунде. Они су потајно, за време рата, нудили Аустријанцима кључеве од капија београдске тврђаве. Пред Кочину Крајину трговидам у Београду и Остружници бавили су се Јован и Петар Новаковићи-Чардаклије из Леунова (близу Гостивара). Због грубог турског режима трговина је све до Свиштовског мира (1791 год.) код Срба и по селима и по варошима била потпуно замрла. По народу су се биле размилеле турске порежџије тражећи од народа дажбине, које су се састојале: из пореза у новцу, пореза у земаљским производима, пореза у народној снази, пореза на приход од царине, превоза и риболова, пореза на приход од пореза и на приход од казна. Султанове порежџије и њихови повереници су на најсвирепији начин прикупљали ове порезе, тражећи увек више но што је тражила царока «тескера». Зверско понашање ових порежџија, читлуксахибија и јаничара Срби нису могли трпети и 1788 год. дигли су први, оружани, народни уостанак, познат под именом Кочина Крајина. Најважнији вођ овог у крви угушеног устанка. био је Капета Коча

Анђелковић, у народу познати трговац, родом из Пањевца код Јагодине. Како су тада Русија и Аустрија ратовале са Турском и како је Аустрија под генералом Лауданом почела заузимати наше градове, Коча је оставио тр-говину, подигао момке Јагодинске Нахије, ну, најзад, потиснут од Турака на леву обалу Дунава, ухваћен је и са шездесет другова набијен на колац у ТекиЈи. Колико сличних примера родољубља има у историји? Са Кочом је заједно трговао и Јован, деда Милована Видаковића, на далеко чувен трговац. Ратовање са Турцима било је несретно по аустријску воЈску, те је Аустрија 1791 год. закључила са Турском мир у Свиштову. По овом миру цео je Београдски Пашалук поново припао Турској. Свиштовоки мир је омогућио поновну појаву Срба трговаца, јер је загарантовао слободу трговања између Аустрије и Турске и безбедност трговаца обеју царевина при путовању сувим и в-одом. Доцније, 1793 год., султан је у Београдском Пашалуку укинуо читлуке, забранио јаничарима улазак у пашалук и одредио Србе за кнезове, који ће прикупљати царске порезе и пресуђивати спорове међу Србима. После овога Срби трговци извозили су много стоку у Аустрију. Тада су наро-чито многи Срби трговци из Земуна трговали стоком. Међу њима се помињу: Карамат, Хаџи Бојић, Вук Маринковић, Драгутин Милутиновић, Коста Добановчанин, Милош Урошевић (родом из Јагодинске Нахије), Милутин Сарајлија (отац Симе Милутиновића) и други. Ови су трговци из Земуна набављали нашим устаницима оружје и муницију. У ово доба јавили су се у Београду многи спедитери и комисионери. Тада је у Београду био чувен експедитор Хаџи-Тома, а базрђанбаша (старешина трговаца) Петар Ичко. Сточних трговаца било је и по пашалуку. Младен Миловановић обогатио се још пре 1804 год. тргујућ-и свињама. Вук 1804 године помиње у Шапцу «два знатна свињска трговца» Тому Тркића и Николу Тодо-ровића Чаркаџију, најбогатијег човека у Србији. По Шабачкој Нахији трговао је и Остоја Спуж. Приликом сече виђенијих људи дахије су посекле Јову Царића, трговца из Скеле у Ваљевској Нахији и Коду из Прова, из Пожаревачке Нахије. Вук помиње и Стевана Живковића из Ниша који се у Београду обогатио трговином и за време дахија прешао у Земун. Трговци у Првом устанку. Карађорђев устанак повели су трговци. И Карађорђе је био трговац. Рођен 1752 год. у Вишевцима, као одрастао Карађорђе је најпре хајдуковао, па је пребегав у Аустрију, тамо ступио у фрајкоре, потом се брзо пребацио у Србију и у ратовима 1788/9 истакао се храброшћу у чети Радича Петровића. У међувремену од 1791 до 1803 био је миран грађанин и бавио се марвеном трговином.