Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

После Свиштовског мира, разочаран у Аустрију, која му је чак дала и пенсију од 180 форинти годишње, вратио се он у Србију. При поласку за Србију казао је он у Сремским Карловцима пуковнику Михаљевићу, љут што је Аустрија закључила мир са Турском: „Немам писара нити других учених људи, али hy сам ићи од манастира до манастира и казиваћу сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу, да више никад ко је Србин, не верује Немцу”. У Србији је Алекса наставио да кнезује. Он је био организатор народне војске, која је у зиму 1797/8 год. одбранила Београд од напада јаничара. Он је био први духовни зачетник Првог устанка. Године 1803 писао је он једно писмо аустриском мајору Митезеру у Земун и наглашавао је у овом писму припреме на буну. Писмо је пало у руке дахијама, после чега је пало решење да јаничари побију све виђеније људе међ Србима. Међ првим жртвама Првог устанка, уз Илију Бирчанина и Милована Грбовића, погубљен је и Алекса Ненадовић (23-1-1804). Брат му, Јаков Ненадовић, био је најважнија личност Ваљевске и Шабачке Нахије у Првом устанку. Прославио се у борби код Свилеуве (28-11-1804). Као виђен трговац, он је, више но ма ко други од наших војвода, добијао из прека џебане и оружја. Он је б-Ш-1804 заузео Ваљево а нешто доцније и Шабац, У 1805 год. он је био после Карађорђа највиђенији човек у нашем народу. После заузећа Ужица (20-VII- 1805) потписивао се „заповедник нахије ваљевске, шабачке, ужичке и сокоске“, поручујући Карађорђу да му као старешина не прелази преко Колубаре. Да би ограничио власт Карађорђу, Јаков је са протом Матијом и Божом Грујовићем- највише урадио да се после 1805 уведе у Србији Правитељствујушчи Совјет. Кад се Карађорђе прославио победом на Мишару (1806) Јаковљев је утицај у народу ослабио, ну и поред тога он је 1809 изабран за претседника Правитељствујушчег Совјета, а 11-1-1811 постао је први српски попечитељ унутрашњих дела. После Првог устанка живео је у Русији, у Хотину, до 1831 год. па се вратио у Србију, где је и умро 1836 год. Богат марвени трговац, Никола Милићевић Љуњевица (1767, Љуњевица, Рудничка Нахија - 11-V-1842 Луњевица) у Карађорђево доба је понекад и војевао, а много је више помагао нашој народној ствари дајући новац на зајам и наоављајући барут, олово и остале ратне потребе. Обновио је манастир Вујан на Руднику; поред њега је и сахрањен. Петар Топаловић (Кусадак ник Карађорђевог доба, а у Другом устанку предводио је у бојевима Лепеничане и био кнез у Гружи. Био је врло богат. Умро је у Крагујевцу 1832. Ј ован Протић трговац из Пожаревца, био је са

протом Матејом и Чардаклијом депутант за Русију, а 1805 године слат је и у Цариград. И Кнез Милош му је поверавао разне мисије. Мар к о Ч ар а п и ћ, трговац из Белог Потока и војвода Грочанске Нахије био је један од најбољих јунака. Погинуо је при јуришању на Београд ноћу 1806 год. Сахрањен је код Раковице. Чупић Стојан из Ноћаја у младости је био трговац, а у Карађорђево доба прославио се јунаштвом на Мишару и Салашу. Уморили су га Турци у Зворничком граду 1815 год. Богати трговац из Сјенице Хаџи-Продан Глигоријевић дошао је у Србију одмах после Првог устанка и 1806 г. постао војвода у Старом Влаху. Учествовао је 1809 год. у походу на Нови Пазар и Сјеницу и дигао буну против Турака после пропасти Првог устанка. Савладан, он се пребацио у Аустрију, где је држан у Вараждину и Мункачу до 1815, потом је упућен у Хотин, у Бесарабију, где је и умро. Учествовао је 1821 год. у влашком устанку против Турака. Приписује му се кривица за катастрофу влашког усташког војводе Тодора Владимиреску. Сима Марковићиз Великог Борка, први попечитељ „народне касе“, био је такође трговац. Као јунак истакао се при опсади Београда (1806) нападајући Варош-Капију. Од 1807 био је претседник Правитељствујушчег Совјета, а од 1811 попечитељ финансија. По паду Србије 1813 прешао је у Аустрију; јуна 1815 ишао je у Беч да руском цару преда српску молбу. У Милошево доба дигао је са Павлом Цукићем буну против Милоша, ну она је брзо угушена, а Марковић је посечен 8-Ш-1817 год. Београдски механџија до 1788 год. и марвени трговац Жика Капетан одликовао се још у аустриским ратовима против Турака, због чега је добио и пенсију од Аустрије. У Првом устанку одмах је прискочио устаницима. Он је основао Делиград, о чијем постању Петар Јокић, буљубаша Карађорђеве личне чете и после Другог устанка судија ваљевског окружног суда, прича: „Дође неки Жика из Македоније (родом), доведе неколико бећара, и начини ниже села Вукашиновца шанац, који се прозва Делиград. Он покупи још бећара, и постави им старешине: Николу и Стрељу над бећарима нишевачким; Џиду над лесковачким, а Першу над свима осталима. С овим бећарима он оснажи и утврди Делиград, би се јуначки, и погибе ту за веру српску. Бог да га прости“! Из Македоније, из Катранице, био је и чувени неимар Првог устанка, трговац Петар Ичко. Његови савременици тврде да је сем српског, турског и грчког, говорио и писао скоро свима европским језицима. Био је драгоман у турској дипломатској служби у Бечу и Берлину. Око 1794 год.