Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

j’e трговински агент у Земуну. Наредне године прешао је у Београд и код Мустафа Паше постао базрђан-баша (старешина царина и трговине). Заједно са Мустафа Пашом био је слободни зидар због чега је уживао велико поверење Мустафино. Кад је Мустафа убијен, Ичко је пребегао у Земун, одакле се 1806 год. вратио у Србију; Карађорђе га j’e l-VIII-1806 год. пратио у Цариград да води преговоре о миру Србије са Портом, са којом је у име Србије и закључио мир који носи његово име (“Ичков мир“). Из Цариграда Ичко се врати у септембру, а у октобру 1806 Народна скупштина у Смедереву примила је одредбе његова мира. Ичко је по том опет одлазио у Цариград да споразуму да дефинитиван облик. Због повољних ратних прилика у којима су се налазили, Срби потом нису хтели да се примире, јер су се надали потпуном ослобођењу. Због тога је турска пратња, која j’e са Ичком долазила у Србију, поубијана 1807 године у Параћину, а турске су понуде одбијене. Наредне године 1808 Ичко је напрасно, из неутврђених узрока, умро после једне гозбе у Топчидеру. Велики родољуб сахрањен је код манастира Раковице. Пред Ичкову смрт у Београду се истакао Милисав „Т ау з е н к и нс тл е р”, сајџија београдски. Кад су Срби заузели Београд Милисав је о свом трошку излио топ са калибром од шест фуната, провртио га, оденуо лафетима и другом опремом, па га са својом женом извукао из доње чаршије пред управни савет и поклонио народу. Ово је био почетак српској тополивници у Београду, у којој је радио најпре овај Милисав, затим два Руса пушколеја и потом Тома Милиновић Морињанин. Од свих до сада поменутих лица, историски значајних у Првом устанку, једино су имена Младена Миловановића, марвеног трговца, и Милоја Петровића тамна. Плашљив, себичан и грамжљив, Младен се додворио Карађорђу, те је у најсудбоноснијим тренутцима 1811 постао попечитељ војске, иако је раније имао ратних кривица. Он је 1813 изменио ратни план Срба за борбе у Крајини и тиме убрзао катастрофу. По паду Србије утекао је у Аустрију и вратио се отуд тек 1821 год. Убијен је изгледа по наредби Кнеза Милоша 1823 год. Убиство су извршили момци рујанског сердара Мићића Јована, који је као сердар становао у Чајетини. Смрт је била казна за Младеново одвратно огрешење о народну мисао. Милоје Петровић из Трнаве (Нахија Крагујевачка) до устанка је био калауз код Младена Миловановића, а за време устанка бимбаша над бећарима који су 1806 јуришали на Београд. Кад је Београд пао Младен и Милоје су се разбашкарили у њему и међусобним услугама два су кума постали нај'богатији људи у Србији. Закупили су најбоље куће и дућане, скеле у Београду и Остружници,

многе њиве и т. д. Младен је Милоју ишао на руку као старешина Савета, а Милоје Младену као старешина бећара. Народ их је обојицу мрзео. На препоруку Младенову Карађорђе је 1809 поставио Милоја за старешину војсци која се кретала ка Нишу. Због свађе са Добрњцем и неким старешинама Милоје том приликом није прискочио у помоћ Стевану Синђелићу, те је овај херојски погинуо са свима својим људима на Чегру. Због ове несреће Милоје је изгубио службу, а у зиму 1809 протеран је из Београда у Остружницу. И одатле је мутио воду. Изгледа да је његовим наговором убијен војвода Марко Катић. Милоје је после овога пребегао у Земун, ну Аустријанци су га, на захтев Карађорђев, предали у Шапцу Луки Лазаревићу и Лука га j’e погубио 2 априла 1810. Милојева глава је на тањиру постављена на сто пред београдску цркву да је виде Београђани. Погубљење као одмазда вечне правде осветило се непоштеним и амишним кумовима, Младену и Милоју. Нико у оно доба као народни старешина није заслуживао смрт као ова двојица. Као да се провиђење меша у ослободилачке тежње народа, као да оно склања с пута оне који те тежње ометају. Случај Младенов и Милојев најбољи j'e пример како се кад тад морају платити греси учињени према отаџбини. Трговци у доба прве владе Кнеза Милоша. Стога што су под крај XVIII и у првој половини XIX века трговци код нас били најпросвећенији људи у земљи судбина j’e хтела да и Други устанак поведе трговац —■ Кнез Милош Обреновић. Он је још у младости, као момак, код марвених трговаца гонио волове на Јадранско Море. Тешко j'e рањен 1807 године при нападу на Ужице. Године 1813 храбро се борио на Равњу и по бегству Карађорђеву остао у Србији, где га је Београдски везир Сулејман паша Скопљак поставио за оборкнеза Рудничке, Крагујевачке и Пожешке нахије. На Цвети 1815 подигао је Други устанак, потукао Турке код Палежа, Љубића, Пожаревца и на Дубљу у Мачви, па се потом усмено договорио са Марашлијом о томе како ће стање ствари владати у Београдском Пашалуку до 1830 год. После споразума са Марашлијом Милош је постао „врховни кнез и управитељ народа Сербскаго”. После овога он је проширио надлежност српских власти на штету турских, сакупио царске. приходе, скеле, ђумруке, разне таксе и т. д. и истребио хајдучију у земљи. Благодарећи његовим дипломатским напорима Порта је 1830 год. издала хатишериф којим се Србији признаје унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства. Најзад, 1833 год. на настојања Милошева Порта је дала Србији и шест нахија које су раније припадале Карађорђевој, али не и Милошевој Србији.