Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

55

шио и ослепио. Милош му је указом од 23 фебруара 1835 год. № 532 одредио пенсију од 100 талира годишње. Умро је 1839. И личност Стевана Живковића заслужује нарочиту пажњу. Рођен у данас непостојећем селу Прњавору, у Ражањској кнежевини, он је у Београду изучио занат, ступио у трговину и обогатио се. У доба дахиЈа прешао Је у Земун и отуда је он 1804 почео устаницима дотурати ратне потребе. Он Је био на оном састанку Војвођана и устаника у Топчидеру. Године 1805 био Је члан српске депутације за Цариград. Депутацију су Турци ухапсили, а наредили Хафис Паши да устанак угуши. Живковић се извукао из турских руку и саопштио Карађорђу како Је текла ствар. Кад су Срби узели Београд, Живковић се пресели на своје имање у Београд. Тада је био толико богат да је Савету некада давао по 10.000 дуката на зајам. После 1813 год. живео је мало у Земуну, па у Русији све до 1835. Те се године вратио у Срби Ју. Милош му је одредио 300 талира пенсије годишње. Много су му дуговали сељаци из околине Београда. Једном их Је све позвао, лепо се с њима поздравио и питао их колико му ко дугу Је. Како је ко од њих признавао Живковић Је његову облигацију цепао, те Је свима опростио дуг. Потом Је отишао у Русију и умро, изгледа у Полтави. Трговац Је био и Милошев благајник Јаков Поповић из Угриновца, у Срему. Он је 1804 год. био трговац у Пешти па дошав у СрбиЈу борио се на Малајници, Делиграду, Варварину и Тичару. Од 1824-1836 био је хазнадар Кнезу Милошу, а од 1836-1842 управник Државне штампарије. Преминуо је 1848. Отац Стевче Михаиловића, МилоЈко Јовановић из Крушевачког РатаЈа, био Је куЈунџиЈа у Крушевцу, па у Јагодини. Карађорђе га је поставио Јагодинцима за буљубашу, а Милош доцније за кнеза. Умро је као пензионер у Јагодини. Трговачко занатлиском сталежу припада и Ј о в а н (Петровић) Ковач из Својнова, Нахије Јагодинске. Он је у АустриЈи изучио сикирашко-ковачки занат, па је потом био самосталан маЈстор у Земуну. Он је од 1804-1813 често прелазио у Србију и Карађорђу окивао трешњеве топове, па Је многе послове радио за воЈску и у Милошево доба. Он је оковао и наместио прва звона београдске садашње саборне цркве. Умро је 1837 год у Земуну. 0 њему ДимитриЈе Давидовић пише: „Лака му буди земљица! Кости његове, кости су рода српскога”! Треба споменути иЈакшића Јакова из Угриновца (Срем), који је 1804 постао трговац у Пешти. Он се у ствари звао Поповић. Кад је Карађорђу пао Београд у руке, оправио је Јаков неке зидине у Београду зване „двори Јакшићеви“. По њима је прозват Јакшић. Борио се у многим борбама под Карађорђем. 1815 командовао је коњичким одредом. Звали су га „Јакшић Панцирлија” Јер је

био у панциру. Од 1824-1836 био је хазнадар Кнезу Милошу, а од 1836-1842 управник Државне штампарије. Умро је 1848. Иако не као ратник, као савестан помагач Милошев истакао сеиКоца (Никола) Марков ић, марвени трговац из Пожаревца. Њега је 1821 Кнез Милош најпре поставио за цариника на скелама дубровачкој и рамскоЈ, потом 1834 за претседника Савета. Умро је у Пожаревцу 1836 год. у звању президента управног савета у Крагујевцу. И Тома Милиновић из Мориња (Бока) достојан је помена. Као богат трговац дошао је он у Србију и постао војвода у артилерији. Кад су после Букурешког мира руски ливци отишли у Русију, ливницу Је прихватио Тома и са пуно успеха лио топове и пушке, због чега Је назван пушколеј. 1813 пребегао је у Русију и настанио се у Акерману, у Бесарабији, где је и умро 1845 године. И завереник Цветко Рајевићиз Вуковића (Херцеговина) био је трговац. Он је 1810 год. дошао у Земун, а одатле у Београд, где је постао наредник роте. После 1813 после дужег лутања дошао је у Одесу и ступио у трговину Јована Ризнића и Магазиновића. Напустивши их 1818 дошао је у Београд и трговао житом до 1825, откада почиње његова чиновничка каријера. Најпре секретар Јеврема Обреновића, он је био и секретар Кнежеве канцеларије, депутирац за Влашку и Русију, управник Београда, претседник београдског народног суда, државни саветник и министар унутрашњих дела (4-V-1842). 1844 осуђен је због завере противу кнеза Александра Карађорђевића, те је ухапшен у Гургусовачкој кули (Књажевац) провео време до 1846. Доцније је под оптужбом за учешће у Тенкиној завери осуђен на смрт, замењену вечитом робијом. За друге владе Милошеве био Је министар спољних послова и наЈзад потпредседник Државног савета. Умро је 1873. Рајевићев савременик Ст оЈан Симић (Бољевци, Срем), трговац сољу у Румунији од 1840-1842, иако више пословни човек но политичар дотерао Је до положаја претседника Савета. У уставобранитељском покрету одликовао се речитошћу и организаторском способношћу. ИМиленко Стојковићиз Кличевца на Дунаву, неко се време бавио трговином у Пожаревцу. Прославио се у бојевима на Иванковцу, ПТтубику и Малајници. 1811 отишао Је у Русију где је имао 300 дуката годишње пенсије. Умро је на Криму. Помена су достојни и Стеван Стојановић из Трнаве (Стиг), трговац из Пожаревца, и Димитрије Станимировић из Вршца, трговац из Панчева, који је као добровољац заробљен од Маџара за време маџарске буне и обешен 7 јула 1848 године. Не треба заборавити и нишке мученике: Младена Овчаревића, бакалина, Голуба Мутавџију и Радосава Екме шџ и о а ш у. Њих и Владику Мелентија,