Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

56

проту Стојана и попа Ђорђа обесио је на нишком мосту Хусеин-паша 1821 бојећи се да због устанка у Грчкој и слободне Милошеве Србије ови људи не побуне Ниш и прикључе га Милошевој земљи. Сви су се најхладнокрвније попели на вешала, тако да је извршеник овог крвавог чина дивећи им се узвикнуо: ~штета што нису муслимани”. Међ овом шесторицом тројица су од поменутих припадали трговачком реду. И Петар Николајеви ћ-М о л е р спада у јунаке. Рођен у Бабиној-Луци (Ваљевска нахија), он је негде научио “шарати". У Београду је шарао конаке дахији Кучук-Алији баш онда кад му је стриц мученик Хаџи-Рувим био у Београду и погинуо. Молер је био сеоски војвода; истицао се храброшћу, нарочито као бранилац Лознице 1813 год. Стога што је био недисциплинован и напрасит кажњаван је од Карађорђа. Од 1813—1815 био је у емиграцији па се у Другом устанку опет појавио као борац. Са Павлом Цукићем настојавао је да поделе власт са Кнезом Милошем; Милош их се вештином отарасио. На скупу народних старешина 23-IV-1816 Милош је оптужио Молера да расипа народне новце и шурује са Аустријом, те су Молера истукли и предали везиру. Везир је почетком маја наредио да се Молер удави. Са доста успеха Молер је радио неке иконе по црквама у ваљевском крају. Код њега је био писар Сима Сарајлија. И намесник Аврам Петронијевић из Текије трговао је најпре око 1817 год., потом је био срески писар код гружанског кнеза Петра Топаловића и најзад секретар Кнеза Милоша. 1820 праћен је са депутацијом у Цариград да изради потврђење Милоша за кнеза Србије и да задобије за Србе извесна права и слободе и у погледу унутрашње управе. У Цариграду је остао све до 1826, па је тада враћен за секретара кнежеве канцеларије и 1832 за члана кнежеве свите. Био је завереник у Милетиној буни против Милоша. Покрет се 1835 завршио измирењем кнеза и побуњеника. После тога Петронијевић је имао разна звања док са Јевремом Обреновићем и Томом Вучићем 1839 није постао намесник болесном кнезу Милану Обреновићу. Кнезу Михаилу одређен Је за сталног саветника. Под Кнезом Александром Карађорђевићем био је у два маха министар спољних послова, Умро је 10 априла 1852 у Цариграду, где је и сахрањен. Од чувених државника, сем Аврама Петронијевића и Илија Гарашанин једно време бавио се трговином помажући оца и браћу. Чак је и владика и књижевник Вићентије Ракић једно вре.ме био трговац. Рођен у Земуну око 1750, где се и учио и оженио, Ракић се под првим именом Василије бавио трговином све до калуђерства (1786).

Свакојак-о да би се уз ова бесмртна имена што припадају српском народу и српском трговачком сталежу, нашла још и многа друга, више или мање позната. Ми се задржавамо на овим светлим и бесмртним примерима љубави према отаџбини. „У бој, за народ свој“! то је била девиза српских трговаца у временима кад је за родну груду и слободу требало крв просипати. Кад се на костима народа изградила отаџбина и национална слобода, Срби трговци и мајстори пренели су своју активност на хумане и културне сврхе. Ну кад год је у међувремену опет пушка запуцала Срби трговци били су у борбеним редовима. У рату од 1876 у борби на Шуматовцу одликовали су су београдски трговац П е р а-Х а џ и Ј а њ и ћ, као водник топџија, затим његове топџије Ник ол а Лукић, Никола Бошковић и Јеремија Л о в а ц, београдске абаџије, иИлијаЦветанов и ћ, београдски сапунџија. У рату за независност (1877) одликовали су се многи београдски трговци. Од најзнатнијих у ратовима од 1876/7 су учествовали Јово Крсмановић, командир београдског ескадрона, Риста Паранос, трг., водник полуескадрона гарде генерала Черњајева, Ђ о р ђ е В ајфер т, инд. коњаник, Милан Банковић, трг. коњаник, Драгутин Настић, трг. коњаник, Светозар Јанковић, трг. ордонанс, Н и кола Вуловић, трг., Јован Обрадовић, трг., Манојло Клидис, инд., Зарија Поповић, јувелир, ПераЈ. Петровић, бравар, Ј а н а ћ к о Јанковић, винар, Милан А. Павловић и др. За време рата 1876/7 Г. Милан Павловић, трговац, запајзио је међ својим војницима Анту Ил и ћ а, дуванџију из Умчара, старца од 51 годину. Упитан од Павловића зашто се није исписао из војске Анта је одговорио: „Зато што ми син није још стигао за војску па ме је срам да моја кућа не да војника“. У српско-бугарском рату од 1885 год., балканским ратовима од 1912/13 године и у светском рату Срби трговци дали су небројено живота. Мир пепелу мртвих! Вечна им слава и хвала! За време мира српски трговци су стално тежили и радили да се економски еманципујемо од зависности према иностранству, нарочито према Аустро-Угарској. Кад је у 1895 Аустро-Угарска забранила приступ нашим свињама на њена тржишта, тобож стога што су болесне, београдски трговци су сазвали 18 јуна 1895 величанствено посећен збор у хотелу „Булевар”. Ту су једнодушно дигли глас против аустриских шикана и донели резолуцију „да се подигне велики сточни трг у Београду и обори, а пошто су и кланице од огромне користи, то да се и кланице подигну”. Овом је збору претседавао Димитрије Стаменковић, трговац, претседник Српског трговачког удружења. Кад су