Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

60

Крагујевцу. Оставио је иза себе фонд за потпомагање сиромашних ученика Крагујевачке гимназије. Манчић Д и н а - Ди м и тр и ј е (1831 Смедерево —1882—Смедерево). Трговци добротвори нису само из Београда. Манчић је завештао 200.000 динара Смедеревској општини за просвету и друга добра дела. До сада је много штошта добро учињено од овог завештања. Пејовић Хаџи-Риста (Једрене —1849Крагујевац). Ћурчија крагујевачки Пејовић је завештао извесну суму за помоћ осам српских манастира, помагао је цркве, крагујевчке школе и сиротињу. Ризнић Јован (18-IХ-1793 —Трст —14-Хl- у Русији). Име трговца Јована Ризнића до сада се чешће помињало. Ђак Доситеја Обрадовића у Трсту, Ризнић је студирао права у Падови, а довршио их у Бечу и потом у Трсту почео трговати. 1819 преселио се у Одесу где је убрзо постао један од најбогатијих људи. Године 1829 Никола I одликовао га је орденом Св. Владимира IV реда и поставио га за дворског саветника. Године 1830 Ризнић је ступио у државну службу и постао директор државне банке. 1853 повукао се на своје имање у Гопчицу у Кијевској губернији, где је и умро. Помагао je врло дарежљиво све Србе који би му се у Русији обратили за помоћ. Помагао је и Симу Сарајлију да изда Србијанку. 1854 поклонио је велики број књига Великој школи београдској, а пред смрт је своју библиотеку од око 4.000 књига завештао српској народној библиотеци. Био је то један од оних људи што је у братској словенској .матушки Русији достојно претстављао моралне и умне вредности наше јужнословенске расе. Лака му била руска земља. Караџић Јеремија (Слепац Јеремија 1814 Београд -- 1888 Београд). И рођак Вуков, Јеремија Караџић био је трговац, за ширење просвете много значајан, а скоро сасвим заборављен. Као дете изгубио је лево око, У Шапцу је изучио основну школу и папуџиски занат, а у Београду је био папуџија и механџија, потом механџија у Бељини, где је и у друго око ослепио. Слеп, да би се исхранио, свирао је у ћемане и продавао календаре, часловце и псалтире. Онда је почео певати песме јуначке, штампати их, издавати и лично продавати као колпортер. Послом се био прилично обогатио, те је штампао и издавао туђе књиге, чак и треће издање Горског Вијенца. Старост и породичне несреће су га осиромашиле те му је 1888 год. Скупштина одредила помоћ. Живот и рад овог слепог, вредног човека најбољи су примери воље, енергије и честито зарађеног хлеба. Нека се Јере-

мија Караџић, као пример рада, не заборави никад међу нама! Остојић Јован (1805 Суботица 1884 - Суботица). Јован Остојић трговац из Суботице србовао је тамо где је било тешко србовати. Своје имање од 300 јутара земље, куће, летњиковца и баште оставио је, са женом Терезијом, за стипендије сиротим Србима ђацима, за потпомагање српске књижевности, за разне хумане сврхе. Награде из његовог фонда за књижевна дела одређује Матица српска, а имовином управља српска православна црквена општина у Суботици. Возаревић Глиша (1 августа 1790 Лежимир - 10-1-1848 - Београд). Међ људе који су необично много задужили српску просвету спада и Глиша Возаревић. После кратког школовања ступио је на књиговезачки занат. Заузимањем Перке Бајићке, кћери Кнез Милошеве, отишао је у Беч да се у занату усаврши и научи немачки. Из Беча је као доста образован човек дошао у Београд и на месту где је сада школа код Саборне цркве отворио дућан без ћепенка и са прозорима са стакленим окнима. У својој књижари Глиша је држао српске, немачке и француске књиге и примао „Беобахтер“ и аугсбуршки »Алгемајне Цајтунг«. У његову књижару долазила је сва ондашња интелигенција: Караџић, Димитрије Давидовић, Димитрије Исаиловић, Димитрије Тирол, Баталака, Ђорђе Зорић и многи други. У тесним везама Возаревић је још био са Симом Сарајлијом, Милошем Светићем, јоакимом Вујићем, Вукашином Радишићем и другим нашим књижевницима његова времена. Највероватније је да су у његовој књижари вођени први разговори о оснивању Српског ученог друштва, библиотеке, српских новина, прослави Св. Саве, штампарији и т. д. У његовој кући је 15-11-1832 створена Народна библиотека, пренета потом у „Старо здање”, затим у „попечитељство” просвете, где је најпре проглашена за а доцније за Народну библиотеку. Поред поменутога, Возаревић је нарочито значајан и као први књижар у Београду. Књижару је отворио пре но што је отворена прва српска школа. Од 90 књига што су изашле од 1832 —1839 из „књажевско-српске печатње“ двадесет их је о свом трошку издао Возаревић, што претставља и огроман напор и велики ризик за оно време. Возаревић се интересовао местом где је Св. Сава спаљен, па је пронашавши једну њиву и мислећи да је Св. Сава ту сахрањен купио је и ту подигао велики дрвени крст. То је имање завештао цркви Св. Марка и крст на њему, више Смедеревског Ђерма, постоји и данас. Њему се има захвалити што кости Доситија Обрадовића нису пропале за време зидања Саборне цркве. Овај вредан и скроман човек, велики родољуб, сахрањен је