Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

61

код Палилулске цркве, поред пријатеља Симе СараЈлије. Задужио је свој род вечитом захвалношћу. Сима Андрејевић-И г у м а н о в (30-1 1804 Призрен Игуманов почео Је око 1820 год., још врло млад, трговати у свом родном месту, а у 1830 у ортаклуку са призренским пашом подигао је неке фабрике на реци Бистрици. Због турског притиска кренуо је око 1836 у свет, најпре у СрбиЈу, онда у Цариград, Одесу и Кијево. У Кијеву се за неколико година обогатио држећи дуванџиницу. Из Русије Је црквама и манастирима у СтароЈ СрбиЈи слао књиге, путире, одежде и друго. 16 априла 1861 ударио је темеље српској богословији у Призрену, коЈа је дала велики број свештеника и учитеља и коЈа постоји и данас. Из Русије се доселио у Београд, купио на ТеразиЈама лепо имање и завештао га призренској богословији. 1871 год. вратио се Игуманов у Призрен; тамо је и умро 1882. Сахрањен је у цркви Св. Марка. Вечан му помен! ИлиЈа Милосављеви ћ-К о л а р а ц (око 1800 - Колари ску просвету су имена Капетан Мише и Илије Коларца несумњиво најзначајнија. Коларац је после 1813 ступио у Београду у службу најпре код неког Дрвењака Болтаџије, затим код Ћир-Марка Радовановића, трговца, и најзад код Маркова брата Милутина Радовановића, у оно доба најчувенијег трговца у Београду. Брзо се истакао радом и савешћу те му Је 1827 газда Милутин дао ћерку СинђелиЈу за жену. Поставши самосталан трговац Коларац је држао своју болту у Дубровачкој улици, више Зерека. Већ доста богат, прешао Је 1828 г. у Панчево и тамо Је остао као трговац све до 1856, тргујући храном и свињама, потом се опет вратио у Београд, трговао сољу, набављао држави шалитру и разрађивао неке руднике. Желећи се одужити отачаству 15-VI-1861 основао је „Књижевни фонд Илије Милосављевића-Коларца” да се са 100 дуката годишње награђује књига, коју Један 'нарочити одбор препоручи као најбољу. Кад су Хрвати основали свој университет у Загребу Илија се уверио да његово прво доброчинство није довољно, те је 25-11-1877 својим тестаментом завештао цело овоје имање двама фондовима: фонду за университет и фонду за помагање књижевности. Овом другом фонду дао је 10.000 дуката с тим да се интерес од те суме дели у три дела: два да се троше на књижевност, трећи да се додаје капиталу док капитал не нарасте на 20.000 дуката, па да се после сав интерес троши на књижевност. Из његове задужбине издато је и помогнуто до 1914 године око 120 српских књига. Исте године кад је написао тестамент Коларац Је, оптужен за велеиздају (Тополска буна),

осуђен од преког суда у Аранђеловцу на пет година затвора, па му је то помиловањем сведено на две године. Из затвора је пуштен још исте године, па Је те године и умро, можда увређен неправичном осудом, али утешен својим завештачким делом које га је међ Србима обесмртило. Герески Атанасије (1807 Черевић срећом и напустивши земљу отишао у Одесу, где га је трговачка кућа Ризнић пласирала у једној радњи. Поставши самосталан, Герески је у Одеси радио и живео око педесет година, потом се 1880 вратио у Нови Сад. У Одеси је био један од највиђениЈих трговаца, често је био биран у многе одборе. Године 1878 дао је 20.000 рубаља да се оснује ђачки конвикт уз српску Новосадску гимназију под именом „Атанасеум Герески”. Пред смрт је завештао своју кућу за помоћ сиротињи, а остало имање у вредности до 30.000 форинти завештао је српској девојачкој школи у Новом Саду и Матици српској. Марија Трандафил (1814 Нови Сад одредио да воде самосталне послове и српске су се жене одликовале као трговци радом, марљивошћу, поштењем и дарежљивошћу. Таква је била и Марија Трандафил. Била је удата за Јована Трандафила, трговца, родом из Македоније. Радом и жениним миразом Јован се много обогатио. Оправили су Николајевску цркву у Новом Саду, која је била скоро сасвим срушена. По мужевљевој смрти Марија је помагала болнице, сиромашне ђаке и цркве. Имање у вредности од 140.000 динара (предратних) одредила је за помоћ ђака Новосадске гимназије, на помоћ болница у Новом Саду и Осјеку, на помоћ цркава, оиротиње и за удају незбринутих девојака. Целом њеном задужбином рукује Матица Српска. Име ове племените Српкиње вечито ће благосиљати масе оних који су осетили и који ће осетити благотворне последице овако велике дарежљивости. Слава Марији Трандафил. Анастасијевић Миша (24-11-1803 —Пореч просветних добротвора, сиромашни Миша Анастасијевић изучио је у Поречу буквар, часловац, псалтир и рачуницу и имајући свега десетак година постао Је у свом селу учитељ ђацима стариЈим од себе. Потом се у родном крају одао ситној трговини, био једно време цариник са 25 гроша плате, оженио се и са зајмом од 200 талира почео трговати Јеленским роговима и живом стоком. На трговини роговима зарадио је 40.000 гроша и купио трговачку лађу за рад на Дунаву. Потом га је случај упознао са Кнезом Милошем. те му Је Мидош