Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

62

д,ао неку своју храну да је спусти низ Дунав и прода. У Видину и Галцу Миша је за продату храну добио многе паре, тако да их је у саоницама морао вући. При повратку свратио је у Букурешт и код барона Мајдана по ниску цену купио три милиона ока соли, довукао со у Србију и зарадио на њој силне паре. Од тог доба стално је трговао сољу, ортакујући најпре са Милошем, затим са Германом и Симићима, најзад је трговао опет сам. Милош му је 1833 дао чин дунавског капетана, а доцније мајора, отуда му и име «Капетан Миша». Са Поречанима се Миша 1832 год. пресели на десну обалу Дунава где основаше садањи Милановац, у коме је Миша остао до 1842, па се преселио у Београд. Године 1844 купио је у Влашкој огромно имање, а 1863 имао их је шест великих и неколико малих. Као закупац румунских и мађарских солара имао је на Дунаву 74 своје лађе. На њима и Капетан Мишином дому око хиљаду људи зарађивало је свој хлеб. На врхунцу богатства био Је између 1850-1865 када му је вредност готовине и имања изнооила 1.500.000 дуката. Оволико богатство Миша је стекао неуморним радом, штедњом и трговачком проницљивошћу. Чинио је добра на све стране, велики Је број сиромашних девојака поудавао, младих трговаца новчано помогао. Народном позоришту у Београду дао је 1.000 дуката, Београдској читаоници за све време свог живота, од дана кад је читаоница створена, давао је по 300 цванцика годишње. У Румунији је подигао и издржавао две школе, а у Србији је учинио највеће добро. 1863 довршио Је и намештајем украсио своју велику грађевину коју је писмом министру просвете од 12 фебруара 1863 год. поклонио отачаству. Та је зграда постала раније Велика школа, а данас университет у Београду. Не може се замислити колика је била благодарност и владара и целе нације према једном оваквом гесту. Штампа је овај гест поздравила речима: „Докле траје српског народа, име Капетан Мишино блистаће се као алем драги камен, не на оним странама историје где се бој бије, где се крв лије, где барут магли, где ватра прождире људска имања и блага: него онде где божанска кћи просвета, цивилизација, шири међу људима царство видела, царство среће”. Овим поклоном Миша Анастасијевић се обесмртио у нашем народу; бесмртни су и његов живот и рад јер су најбољи пример шта се све радом, истрајношћу и штедњом може постићи и шта од свог богатства, које се у гроб не носи, треба учинити. Димитрије Стаменковић (28-1-1845 8-IХ-1899). Из трговачког сталежа је и један од оних што су у Београду радом, поштењем и отачаствољубљем дали пример многима иза себе како

треба радити и волети отаџбину. Реч је о чувеном београдском трговцу Димитрију Стаменковићу, за чије су име везане многобројне привредно-просветне установе у Београду: Народна банка, Београдска берза, Српско трговачко удружење, Српско бродарско друштво, Београдска Трговачка Омладина итд. Радом је о себи оставио трајан помен међу друговима, а својим завештањем вечиту успомену у најширим масама српскога народа. Завештао је 300.000 динара у злату ~за издавање књига које he се бесплатно раздавати српскоме народу у Србији и ван Србије“. Тим књигама Стаменковић је сам одредио циљ и садржину. „Књиге из мога фонда имаће само ове садржине: О српству и српској мисли, о отачастољубљу, о вери, о моралу, о истини, о раду и прилежању и о чувању здравља“. Какав је пример човека дао собом Димитрије Стаменковић најбоље сведоче речи које је поводом једногодишњице његове смрти изговорио претседник Академије наука ђенерал Ј. Мишквић: „Пок. Стаменковић није био књижевник, али је његово бистро око видело како је велики утицај књиге на буђење свести и патриотизма у једноме народу; он није био педагог, али је његов родољубиви дух запазио да је морална снага једног народа темељ његове среће и величине; он није био политички агитатор, али је његова српска душа дисала најчистијим српским дахом, а његово племенито срце обухватило је целокупно српство”. Књиге Стаменковићевог фонда продрле су већ до сад у најшире народне масе и извршиле на њих огроман утицај коме су биле намењене. Браћа Крсмановићи. Чувену босанскосрбијанску трговачку кућу Крсмановића до сада смо помињали у више махова. Она је творац наше извозне трговине са шљивама, које су се благодарећи Крсмановићима појављивале чак и на америчком тржишту, она је све до завођења државног монопола (1882) на со била после Капетан ДАише највећи трговац сољу у земљи, она је војсци дала добре официре (Јово Крсмановић као командир гарнизона у рату 1876/8), трговини способне трговце и финансијске организаторе. Јово Крсмановић имао је скоро пресудну улогу у стварању Народне банке. Алекса Крсмановић (1842 Тузла - 1914 Беч) је један од највећих државних добротвора. Од свог- оца рано је примио извозничку радњу, која јр педесетпх година прошлог столећа пренета у Београд. Њене извозничке послове Алекса је развио до крајњих моТућности. Своје огромно имање, чија се вредност данас цени на 80 мил. динара, завештао је држави и овим завештањем рукује нарочити одбор. И Љуба Р. Крсмановић завештао је велики део своје имовине српској војсци. Уопште узев није у Београду било ни једног хума-