Srbadija

8

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву у поуку.

ето су ми и деца сад благородна. КоНа, 81^ге гићј^ Ш1(; <1еп Рибзеп. Рач махну на њу руком. — Но, тн, булице моја, умири се! А где је гблагородно" Викторче? Све се врага некуд вуче! Још ће нагазити на инспектора. Но, ал тај ће му дати! Оаз )з(; ет Витт1ег <1ег "УГс1;ог! — Беп У1с((3г капп 1сћ шсћ^ коттапЉеп, Иване Ђемјанићу. 81е -тејзвеп -^оћ!! прогунђа Елеонора Карповна. Ја погледам на Фустова, не бих ли како год докучио пгга га је нукало, да полази таке људе . . . но у тај пар уђе у собу девојка високога узраста, у црној хаљини, старнја ћерка господина Рача, на коју ме подсети Фустов. Појмио сам, зашго ми је пријатељ посећавао тако често господина Рача. VII. Сећам се, негде се у Шексниру говори о ибеломе голубу у јагу црних гавранова«; таки је утисак пробудила у мени и ова девојка. Између света, који је окружаваше, и ње, бејаше врло мало опћега; изгледаше, да се тајимицеи сама не могаше довити и начудити, како је она амо доспела. Сви чланови породице господина Рача долашаху ми задовољни са собом, као тресак здрави доброћуди људи; на њеном красном ал већ прецветавајућем лицу могао сивидети израз туге, поноса и болешљивосги. Они, видиш да су „ плебеји," у поиашању су не усиљени, рекао би, груби и прости; а на свом њеном аристократском бићу неки страшљив немир. У самој њеној спољашности не бејаше склада, који би нас нодсећао нађерманско племе; онанас је нре подсећала на урођеникејуга.Не- обичногуста, црна коса без свакога сјаја, упале исто црне и исто тамне но прелепе очи, нискоизвијеночело, орловски нос, зеленкаста бледоћаглатке коже, нека трагична црта около танких усана, на обрашчићима лаке јамице, кретање нешто одсечено и у исто доба невешто, дивна девојка, ал немилокрвна . . . . у Италији све то не би ми долазило необично, но у Москви на Пречишћењском булвару, просто рећи, изненадило ме је! Ђипих са столице кад уђе у собу. Она баци на мене оштар, неједнак поглед и спусгивши своје црне трепавице седе близу прозора „као Татјана« (Пушкинов Оњегин бејаше тада у свакога од нас још у свежој памети.) Погледим Фустова, но мој пријатељ стојаше мени леђима окренут, па нримаше баш чашу чаја из набулих руку Елеоноре Карповне. Још сам приметио, да је цура улазећи у собу донела собом струју хладноће . . . »Ох, да идвна кипа!" мишљах у себи.

VIII. — Петре Гаврилићу! загрми господин Рач обрћући се мени : изволите, да вас упознам са мојом . . . са мојим . . . са мојим бројем првим, ха—ха—ха! са Сузаном Ивановном! Ја се ћутке поклоним но у исти пар рекох у себи: „Та ни име јој није као у других«, а Сузана се лако попридигла, не смешећи се и не растварајући силно стиснутих РЈ К У— Но, ашто је са дуетом? рећиће Иван Ђемјанић. Александре Давидићу? а! добротворе! цитра вам је остала код нас, а Фагот сам већ извадио из туља. Де, насладимо уши поштена друштва! (Г. Рач радо би свој руски говор засладио, он би ти тестерио изразе налик на оне, од којих све дрече, све ултранародне песме кнезаВјаземскога: «дока длн всего" место «на все", пздкст. намт. не обиходпћ, глндимђ вђ угоду, не на показт." и т. д. Сећам се, једном ме је Иван Ђемјанић, који је све горио љубављу к снажним речима са енерђичним окончајем, узео ме уверавати

Српски споменик код Ниша.

да је у његовој оашти сам „кречњак", „издањак« и псушњак".) Тако? а? но! иде ли? повика Иван Ђемјанић видећи да Фустов није нротиван. Колка марш у собицу, довуци овамо ону подлогу! Олга донеси цитру! Но „благоволи" донети и свеће, правовернице! (Г. Рач се вртио по соби кано чигра.) Петре Гаврилићу, ви волите свирку, а? А ако немарите, а ви се занимајте разговором, ал само не кришом, кријумчарски. Ха—ха—ха! А где је пропала та луда, Виктор? Но, и он би те послушао! Ви сте га, Елеоноро Карповна, посве размазали'

Елеонора Карповна плану. — АБег -^аз капп 1сћ с1епп, Иване Ђемјанићу . . . — Но, добро, но, не слини ми! В1еЊе гић1§;, ћа§1; тегз^ахнЗеп? Александре Давидићу! Немојте молим понизно да . . . Деца одмах извршише заповест очеву, подлоге се одмах дигоше, поче свирка. Ја сам већ рекао, да је Фустов нзврсно свирао

на цитри, но мени је тај инструменат био вазда досадан, мени је вазда долазило, а долази и ми сада, е је у цитри затворена душа увелога Жида — каматника, и као да кроз нос пева и жали се на немилосна виртуоза, који је гони, да од себе гласа даде. Тако исто не могаше ме задовољити ни свирка г. Рача; сувише његово од један пут поцрвенело лице са белим очима, које се злобно превртаху даде му оговорљив израз: мислиш спрема се да својим Фаготом кога год пошље на онај свет, а пре тога се руга и прети пуштајући једну за другом промукле, грубе ноте. Ја се придружим Сузани, причекам прву минутну паузу, и запитам је, воли ли и она тако свирку кано отац јој? Она се тргне, као да је се дотакох, и накратко ми рече: п Ко?" — Ваш отац, рекох, — господин Рач. — Г. Рач није мој огац. — Није отац? Извиниге ме . . . сигурно нисам добро разумео . . . Но мени се чини . . Александар Давидић . . . Сузана ме гледаше дуго и страшљиво — Винистеразумели г. Фустова. Г. Рач је мој очух. Ја ућутим. — А ви не волите свирку? почех из нова. Сузанамеопет погдеда. Одиста у очима јој беше нешто задивљало. Очигледно не би очекивала н желила, да нам се разговор продужи. — Ја вам то не рекох, одговори ми развлачући. Тру —ту —ту — ту—ту—у—у . . . закрча од једном Фагот бесно довршујући посљедњу Фијоритуру. Обрнем се, видим црвенушију г. Рача, кано у блаора подраширеним ушима, и дође ми страхота гадан. ГТо, тај III!струменат сигурно не волите, рекох јој полугласно. — Да, не волим, одговори ми она, каода је појмила, куда нишаним. — Аха! рекох у себи, и као да се нечему зарадовах. — Сузана Ивановна, рећиће у један пут Елеонора Карповна на своме немачко-руском језику — воли веома свирку, и сама врло дивно свира на гласовиру, само што не ће да свира, када је одвећ моле. Сузана не одговори Елеонори Карповној ништа, — сувише нн не погледа је — и тек се олако испод опуштених веђа понесе очима на ону страну. По томе једном кретању по кретању зенице јој, могао сам појмити, какво чуство гоји Сузана према другој жени свога очуха. И опет се нечем зарадовах. У то се дует сврши. Фустов устане и приближив се неодмереним корацима прозору, поред кога сеђасмо са Сузаном, запита је, је л' добила од Ленголда ноте, које јој је обећао да ће јој послати из Петрограда.