Srbadija
Св. 1.
СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.
9
Требиње.
нас једно с другим. Бејасмо оба ђаци, но у разним Факултетима. — А, не . . . није него! Јуче, морам признати . . . (Ту се г. Рач јишог насмеја на сва уста, опет тако не без прнјетности, но зуби му се показаше рђави) пило се, страхота се пило. Да—а—шта! — Повуче на смотку и искашља се. — Пратили смо Абиходова. — А куд одлази? — На Кавказ. Па вуче тамо и своју љубазницу. Ви знате, ону црнооку, грозничаву. Луда—а! — Ваш о гац пи гаше јуче за вас, примети Фустов. Виктор пљуну на страну. — Да; чуо сам. Ви јуче западосге у наш окб. Но, па? јесте ли свирали? — Ка' обично. — А она . . . Та ваља да се пред новим гостом (ту он махну главом на моју страну) тек није ваздан циврала? Није хтела свирати? — О коме ви то говорите? запита Фустов. — Но, разуме се, о велештованој Сузани Ивановној! Викгор се разбаци још боље, пребаци руку над главом у округ, погледи у длан, и из дубљине груди заФрка. Погледим на Фустова. Он само слеже плећима, као да би хтео рећи, да од таког бедака боме није шго боље ни изиски-
вати.
— Потпури из лРоберта 1)авола и додаће Фустов обрћући се мени: — из тенове опере, о којој сада сви толико лармају. — Не, нисам добила, одговори Сузана, и окрећући се лицемпрозорубрзопрошапута: Молим вас, Александре Давидићу, немојте ме данас гонити да свирам; нисам ни мало расположена. — Шта то? Мајерберов »Роберт ђаво"! завика придошли нам Мван 'Бемјанић: — да се кладимо! зацело је што ваљано! Он је Жид, а сви Жиди баш као и Чеси, то су вам рођеии свирачи! Особито Жиде! Није л' тако,СузаноИвановна? А? Ха—ха^ха—ха! У задњим речима г. Рача, а тога пута и у самом смеху, чуло се нешго посве друго, но што му је обично заједање — видела му се жеља да вређа. Тако се бар мени учинило, а тако га је и Сузана разумела. Она се и нехотице трже, поцрвени,загризе доњу усну. Свегла тачка, кано блистање сузе, мину јој трепавицом; брзо скочи и изиђе из собе. — А куда? Сузано Ивановна, повика за њом г. Рач. — Маните је, бога вам, Иване Ђемјанићу, умеша се Елеонора Карповна — "УУепп 81е етта1 80 етаз јш Кор1е ћа1;. , , . — Нервозне је природе, рече г. Рач, обрнувши се на петицама, и шљапи се по бутинама; — р1ехиз зо1аг18 јој страда. 0! немојте ме тако гледагиПетре Гаврилићу!Ја сам се и анатомијом занимао, ха—ха! Могу и лечити; Его занитајтеЕлеонору Карповну . . . Све њене болести ја лечим. Тако вам ја то знам. — А ви се морате вазда тако глупо шалити, одговори му она зловољно, док међутим Фустов, смешећи се и пријетно љуљкајући се, гледао их обоје. — Аштосенебих шалио, тет МиМегсћеп ? прихвати ИванЂемјанић. — Живог нам је дан зарад користи а још више ради лепоте, као шго рече неки песник. Колка, убриши нос, крме једно!
— А ја се данас по твојој милости нађох у веома незгодном положају, рекох тога вечера Фустову, враћајући се с њиме дома. Ти ми рече, да је та . . . . какосе врага зове? Сузана — ћерка г.Рача, а оному је пасторка. — Збиља! Ја теби рекао, да му је ћерка? У осталом . . . зар није све једно? — Тај Рач, наставим ја . . . . — Ах, Александре, ала ми се не свиди! Ниси ли приметио с каким се особитим иодсмехом данас пред њом изразио о Жидама? Зар је она . . . Јеврејка. Фустов је ишао напреда, размахивајући рукама; хладно је било, снег је под ногама као со шкрипао. — Да, сећам се, тако сам нешто слушао, рећи ће најпосле . . . Мати јој је, чини ми се, била јеврејске лозе. I
— Г. Рач се ваља да први пут женио, кад је узео удовицу? — Сигурно. — Хм! А тај Биктор, што вечерас не дође, и го му је посинак? — Не; то му је прави син. У осталом ти знаш, ја се не плећем у туђе послове, и не марим, да распитујем. Ја нисам радознао. Ја се угризох за језик. Фустов је све једнако напред журио. Кад смо дошли близу куће ја га достигнем и погледам му у лице. — Је л' бога ти, запитаћуга: — Сузана, сигурно, ваљано свира? Фустов се намргоди. — На Фортенијану свира ваљано, промумла кроз зубе. — Тек је веома дивља, то ти напред кажем! придода лако ачећи се. Видело се, да се кајао, што ме је с њоме упознао. Ја умукох, и ми се растадосмо. X. Сутра дан одем опет Фустову. Јутром сам морао мало код њега приседети. Као обично, дочека ме лепо, но о јучерашњој посети ни речи! Као да је узео воде у уста. Ја се дам на превртање посљедњега броја „Ђелескопа". Ново лице уђе у собу. Као да је онај
исти син г. Рача, због чијег је одласка синоћ отац му толико пребацивао. То бејаше млад човек,својих осамнајест година, већ попијен и болешљив, са безобразним смешењем на нечистом лицу, са изразом умора у успаљеним очима. јичио је доста оцу, само му црте бејаху мање и не беху без пријетности. Али и у самој тој пријетности бејаше нешто немило. Одевен је био веома нечисто, на мундурном му капуту не бејаше пуцета, једнаму чизма пукла, а духан није, него све удара нз њега. — Здраво, проговори он нромуклим гласом, и оним особенимслегањем плећаи главе, које сам вазда приметио уразмажених и тврдоглавихмладихљуди. — Мишљах науниверзитет, а грунух ево овде. У грудима није него ми се нешто попело. Дед, бога вам, смотку. -— Прође сву собу лењо вукући ноге, и не извлачећи руку из шпагова учакширама, па се грозно баци на диван. — Озебли сте? заиита Фустов, и упозна
Виктор се бацио у диван гледећи у тавански спод, лагано и кроз нос — о позоришту, о двема, њему познатим глумицама, о некој СераФими Серафимовној, која га је в оманула," па онда о новом проФесору Р., којега је крстио скотом. „Па онда, молим вас, штаје таутвора измислнла ? Сваку лекцију ночиње са прозивањем имена, па се још држи за слободњака! У брашнару бих ја све ваше слободњаке стрпао!" И обрнув се најпосле целим лицем и телом Фустову, рече полужалосним а полупоругљивим гласом: „Шта сам васхтео замолити Александре Давидићу .... Не би л' се мој старац како год дао опаметити .... Ви сте се тамо с њиме с, дуетима пропевали .... Даје ми на месец пет рубаља, јест! . . . . Ма шта је то?! На духан није доста. На онда још попује: не задужуј се! Да њега посадим на моје место, па да видим! Ја боме не добијам никаке мировине, не као други (Виктор је на последњу реч ударио особеним нагласком). А има пусте новчурине, знам ја. Не ћеш ти мене видети, да ја од тебе просијачим, не ћеш ти мене за носвући. Шалиш се боме! Поткожио сам се и ја . . . да—а—шта! Фустов погледа Виктора попреко. — Па молим вас, узе он зборити, — ја ћу већ рећи вашем оцу. А, — овај — ако хоћете, ја могу . . . па тамо док . . . могу нешто.