Srbadija

Св. 2. СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку. 37

ишле тамо амо по собама господскога дома. Ја сам их пратила, прислушкивала нове непознате гласе, занимао ме је тај оживели страх и нешто ново, непознато и свегло пролазаше ми душом. . . . „Сутрадан сам се пред ручком први пут с њиме разговарала. Дошао је мом очуху по поруци Семена Матејића, и застао ме је у нашој маленој гостинској соби. Ја сам већ хтела да се украдем, но ме је задршао. Био је веома жив и одрешен у свим кретањима и речима; но охолости или продржљивости, варошког презорног понашања, ни да би било! А тако исто ништа војничкога гардашкога ... Наиротив, у његовом неусиљеном понашању бејаше нешто учтиво, скоро стидљиво, башкаодатемоли, да му штоопростиш. У других се људи очи никада не смеју па ни кад се смеју; његове усне скоро никада не напуштаху свога дивног склада, а очи му се смејаху скоро непрестанце. Тако смо ми разговарали од прилике сахат . . о че му, не могу да се сетим; знам само да сам му непрестано у очи гледала, и тако ми је с њиме било нешго лако око срца! У вече сам свирала на Фортепијану. Онјегинуо за свирком, седе у наслоњачу, наслони кудраву главу на руку, па је пажљиво слушао. Да ме је једном похвално! Но ја сам видела, да му се моја свирка доиада, па сам ваздан огезала. Семен Магејић, који је седео поред сина и расматрао неке цртеже, од једном се намргоди. пНо госпођице," рећи ће као обично ачећи и закопчавајући се: — доста, доста; шта сте се ту пропиштали баш као канарица? Већ може човека глава заболети. Нашега старца ради не бој се да би сте се тако кидали ..." дода ће нолугласно и опет ме опреми. Михајило ме је пратио очима до врата, па устаде са

иаслоњаче.

Да

„Куда?

продера се Семен

Матејић, па се на мах зацерека, па онда још нешто рече . . . Не могох речи разумети, но г. Рач који је у углу од гостинске собе прдсуствовао(он је свагда иприсуствовао", а у тај пар је донео нацрте), зацерека се тако исто, његово ми церекање дође до ушију . . . . То се исто или скоро то исто збило и сутрадан у вече .... Семен Матејић од једном охладни ка мени, изгуби ме из воље. „Након четири данасретнем Михајила уходнику, шго дељаше господски дом на двоје. Он ме узе за руку, па ме уведе у собу што бејаше поред трпезарије, а зваше се портретна. Ја пођем за њим узбу-

посестрима!" Ту ми силно стиште руку. Ја сам се ожалостила, као утучена; баш као да очекивах неке друге, друге речи. Но опег му станем захваљивати. »А, ие, молим вас, прекинуће ме; „не говорите тако .... Него се сетите, да браћа морају штитити своје сестре — и ако устребате заштите ма прогив кога — ослоните се на мене. Ја сам овде од скора, но ја сам већ много видео .... и међу другим проникнуо сам и вашег очуха". Ту ми опет стиште руку па оде. „Ја сам доцније дознала, да је Михајило већ при нрвом састанку осетио неку одвратност према г. Рачу. Г. Рач је гледао, да се и њему умили; но уверивши се, да му је сва мука у заман, махом му постаде душманин, па не само, да то не скриваше од Семена Матејића, него је још гледао, да то и покаже, при чему би говорио, да му је веома жао, што није сретан са младим наследником. Г. Рач је добро проучио Семена Матејића: рачун му је добро испао. „Да ми је тај човек одан, не могу сумњати већ с тога, што је после мене пропао: мој га наследник не можеда гледа. ..." Та му се мисао укоренила у главу. Веле, сви људи од власти, кад остаре, да радо иду на ту удицу, на удици искључиве, личне оданости... пНије тек бадава Семен Матејић звао г. Рача својим Аракчејевим . . . Могао би му и друго име дати. »Ти си код мене неодговоран," рекао би му. Чим је дошао одмах га је узео „тикати" а мој је очух слатко гледаоСемену Магејићу у уста, као сироче спуштао би главу до појаса идобродушно би се смејао, само што не каже: „Та сав сам ту, та сав сам ваш. . . „Ох, ја осећам, рука ми дршће, а срце ми није него све удара о крај стола, на коме пишем уовај пар . . . страхота ми јепомињати те дане, крв ми кипи . . . ал' казаћу све до краја до крај а „Понашање г. Рача са мном доби нови одсенак за моје кратковеке милости. Узео ми се улагивати, посту11аше са мном са поштавањем и породично, баш као да сам се опаметила и бољма му се приближила. „Узели ми се ту ваздан циврати," рећи ће ми једном враћајући се из главнога дома у кућер: Хајд', хајд'! све те врлине, осетљивост но, на просто рећи хрестоматија, није то наше дело, госпођо моја, није то дело (В. песму на стр. 31.) голотиње!"

ђена но са пуним поверењем. Чини ми се, још тада бих отишла за њим на крај света, ма да још ни из далека не нагађах, шта је он био за мене. Ох, та ја сам му се приљубила свом страшћу, свим очајањем млађана бића, коме није само до тога, да кога год љуби, но које осећа да је незван и непотребан гост сред туђих, еред душманских људи! . . . пМихајило ми је рекао ... И, за дивно чудо! Ја сам смело, право у њега гледала — а он мене не гледаше и лако порумени он ми рече, да појми мој положај, да му је жао мене, но моли, да му оцу опростим. . . . »Што се мене тиче" додаће „то вас молим, да имате увек вере у мени, и знајте, да сте ми посестрима, да,

Кад мојој милости дође крај и Михајило не нађе за потребно да таји ни њега да презире, ни да има саучешћа са мном, г. Рач махом удвостручи своју суровост; једнако ме је пратио баш као да сам ја била готова на све преступе, па ме је ваљало држати у корди. „Узмите се на ум код мене, дерао би се, грунувши без питања, у блатнавим чизмама и путним шеширом на глави, у моју собу. Ја море тако што не трпим^ Код мене се не сме нос дизати! Мене не надмудристе, истераћу ја вама то из главе!" Па једно ми јутро јави, да је изашла заповест од Семена Матејића, да се од сад без позива не показујем при трпези. . . . Не знам, на шго би све то изашло, да се нешто