Srbadija

Св. 2.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

31

Тако је Јагодина изгдедала за време поплаве — то је врло кратак нацрт неколико тренутака; а и то можда не бих епоменуо, да ми не, беше нужно ради познанства са сиротом банаћанком, тужном јунакињом моје приповедчице * * * Ходници у начелсгву беху мермером патосани, по гоме мермеру намештене беху пет шест сламарица, на којима су шгштаљски болесници лежали. Сироти! Ја сам их видео, беху то бледа увела лица; један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколко ока кукуруза у мал' не погибе — хтео је красти, сирома! можда је и гладан био? . . . Одма до њега ле?каше једна стара бака. — Боже мој! боже мој! два сина имађаше, иа док их је могла са својом старом снагом послужитн, даваше јој и хлеба, а кад малакса отераше ју у шпитаљ. — У мојој деци је крв и млеко моје говораше бака у својој занетости — а у мени је јед њихов и жена њихових; ја сам сањајући стрепила зањих, а они се буднине сеКају своје старе мајке — ја вичем, однеће ме вода, а они у дућану броје паре — новац је врео, вода је хладна, а њино срце — то је лед. До старице смештено беше још неколико болесника, и они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне; онаке као што долазе човеку у сановима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна: — Мајке ми доведите говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи — ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли ох мајко! мајко! . . . Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: — Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде, хтео га је и попа Танасије отети да шњиме водицу свети, ха, ха! ... какви сам качамак кувао у њему! Баш би га и господин прото могао кусати — један пут сам опекао уста, ха, ха! што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалина посветила, а његова кћи да је пошгена — поштена! ха, ха! чустели га, поштена! Неки опет од болесника ћутаху тужно и невесело. Међу тима немим мученицима беше и једно женско лице особите лепо ге, на бледим цргама њеним нростирала се нека необична мирноћа, изгледаше као да је смрт са својом хладном руком помиловала. — А шта је теби тешко чедо моје? запитах је гласом у коме је било саучешћа шга тебе боли дете моје? Она ме погледа са великим црним очима, у којима је трептала суза једна —ко зна дал суза бола, кајања или туге големе? — На мојој души као сињи камен лежи терет прошлости, а садашњост са немилостивом руком срце ми цепа. — Уздај се синко у будућност. По њеним бледим мирним цртама заиграо се тужан осмејак. — Будућност! будућност! Ах господине! овакнм јадницима та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша сузама иокајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрг је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. — Ммаш ли оца и мајке? ил можда брата старијега? — Никога немам! Непознати нријатељу, на големоме свету никога! • • глас јој је задрктао, а по мирним цртама лебдио је неизказани бол уцвељенога срца. — А пријатеља имаш ли?

— Немам! • • и са белнм, увелим рукама покрила је још гужнији израз бледога лица. — То је Тужно! Она је јецала од бола. А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним ногледом, па онда скоро молећи рече: — Твоје су црте благе господине! мора да ти је срце добро, буди ми ти пријатељ! Ох кад би го примио! Ала би срећна била ја! Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале за то је тешко као олово; о господине! о пријагељу! лакше би било души мојој, само кад би саслушао тугу моју — јер је нико нехте са пријатељским саучешћем саслушати. — Буди ми пријагељ, о добри човече! Она ућута, и необичном пажњом проучаваше црге на моме лицу, несгрпљиво чекајући мога одговора. — А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седилн пред вратима канцедаријским и седнем до ње, она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се као дете које није одавна видило своје мајке. А у тужним очима лежаше израз пун благодарности. — Ах, имала сам оца пријатељу, али га не памтим, малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала. Хтела сам му са покровом мало боље руке и ноге иокрити да у земљи не озебе, они ми не дадоше. Шелила сам да га још један пут пољубим, али му они сандук заковаше--- Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши! Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видила, само сам чула гупу јеку ашова и мотика-•• И он је сирома доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе, после ме погледа жалостиво смешећи се: — 0 пријатељу, ала си ти добар човек, •ги ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видио ниси — хвала ги! А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. Она је горко јецала. Ја сам је тешећи је — помиловао по си-

увеломе лицу чекајући роте банаћанке.

приповедчицу

(Продужиће се).

Днвно место. . . . (В. слику на етр. 37.) Дивио место, божнствена слико У свемира богатом оквиру, Мили певче вечне божје славе И радости ретке ми извнру: Ево мене, гоњеног патника, Ево мене и опета туди: Дено, ко пред распетијем кале Светим страхом падам ти на груди! . . . Под зеленим шатором мнрисним Столетњега седим раста стара, Опијена, занешена душа Лепе слике нред очи мн ствара. Лепе слике, ал ни једна није Као што је дивно мес-то ово: Обичиога туде нншта нема, Узвишено ту је све и ново.

Чеда туге, лагани облаци Као моји уздисаји лете, Остављено девојче - месече Гиздајућ' се власи своје плете. Плаво руво обукло је на се, По руву јој бисерје трепери, Тако чека ђувегију - сунце У најлепшој надеђи и вери. Час се опег у зрцалу чистом У планинском потоку огледа, Поток кипн, вас коритом врије, Од нежнога девојачког гледа. Око мене кршеви големи Што од мојих постануше јада, Дугим путем уморени облак Захвално ми на рамена пада. У дубини тајовите горе Грлица се своме другу тужи, А ђурђици, чедној љубичици Лаки лаор чистом росом служи. Поток струји, бујан мирис сипа, Од милоте грана се заљуља, Па пробуди у зеленом лугу Мог побрата, сетнога славуља. Пева славуј, а анђели чисти Бога моле да им даде кључе, Да отворе златном рају врата, Од славуја да певати уче. Славуј пева, дола се разлеже, Пламено се срце раздрагава, А мпсао, што у даљу леће, Будућности лепше обећава. Ал док тако утехом и надом Распаране напајам си груди, Из санова, каквих више нема, Јасан тандрк кола ме пробуди. Подигнем се са траве зелене, Замишљено, тужно иођем кући, Ал ваљда ћу још на путу бити, А боно ће већ срце ми пући. Мита Поиовић.

СИРОТИЦА. Приповетка Ивана Тургењева. XVI. рођоше три дана. Ја сам се све нешто страшио да одем Рачевима; допуштао сам, да у њиховој кући морам наћи одгонетку свега, што ме је занимало, што не могох појмити . , . . . но ваљало би ми опет срести се са ветераном Та ме је мисао уздржавала. Кад, ал' једног мутнога вечера — на пољу је вејала Фебруарска мећава, сухи снег ударао би час по у прозоре, као силном руком бачени крупни песак, — ја сеђах у својој соби и баш покушавах Да што читам. Мој слуга уђе и са неком тајанствености јави ми, да нека госпођица жели са мном да говори. Ја сам се зачудио; мени женске не долажаху, па још тако доцне, но опет му рекнем, да је пусти. Врата се отворише -и брзим кораком уђе женскиње све умотано у лаки летњи плашт и жућкасти шал. Хитро баци са себе тај шал и плашт, с.ав од снега, и ја познам иред собом Сузану. Тако сам се убезекнуо, да не рекох речи, а она приђе нрозору и наслонивши се плећима на зид не могаше се маћи; само јој се прси грчевито дизаху и очи јој гамо амо Ту-