Srbadija

32

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и шоуку.

Св. 2.

мараху и са лаким уздахом отрше се дисање са полумргвих усана. Појмио сам да није од обести меии дошла, појмио сам, и ако сам био ветропир и млад, да се у гај пар преда мном решавала судба једног живота — горка и тешка судба. — Сузано Ивановна, почнем, — због чега сте. . . . Она од једном ухвати моју руку својим смрзнутим прстима; но глас јеиздао. Уздану пресечено па ником пониче. Тешки увојци црне косе, падоше јој на лице. Снег још не сиђе са њих. — Молим вас, умирите се, седите, почнем ја опет, — ето ту, на диван. Шта се то догодило? Седите молим вас. — Не, не, проговори онада се једвачуло, па се наслони прозору на оквир, — мени је овде добро. . . . Маните се. . . . Ви не могосте очекивати, но кад бисте знали . . . кад бих ја могла . . . кад бих. . . . Она хтеде себе преломиги, но грунуше јој сузе из очију да човека дирнути мора

и брзо, силно јецање разлегаше се по соби. . . . Отишао је . . . отишао је . .. сверовао је! говораше међу тим Сузана. — Па ме не хтеде ни запитаги; мислио је, не ћу му рећи голу истину, могао је тако што о мени помислити! Као да сам га икад оманула! Загриже се у доњу усну и лако нагнувши се узе грепсти ноктом ледено цвеће на прозору. Ја брзо одем у другу собу, пошљем свога слугу, па се одмах вратим и ужежем и другу свећу. И сам не знадох, за што сам то све чинио. . . . Веома већ бејах смућен. Сузана сеђаше као и нре под прозором, и сад ја тек опазим како јелако билаобучена: сива халиница са белим пуцетима и широки кожнн пас, то бијаше све. Приђем јој ближе но она ме ни не погледа. — Сверовао је . . . сверовао је, шапуташе, тихо се љул.кајући с једне стране на другу. — Није се поколебао, он ми нанесе

таЈ последњи

последњи удар

Ту се од једном мени обрну.

Ви

пројури собом. Пламен се свеће зањиха.. . . Сузана се трже. Ја је поново замолим, да седне на диван. — Не, не, оставите се тога, одговори она, — мени је овде добро. Молим вас лепо. Ту се пригну смрзнутоме стаклу, мислиш, е је себи нашла гњездашце у дубљини прозора. — Окајте се, молим вас. — Ама ви дршћете, ви сте озебли, рекох. — Погледајте само, ето вам је обућа скроз мокра. — Оставите се, кад вас лепо молим . . . прошапута она па покри очи рукама. Дрхтавица ме свог прође. — Сузано Ивановна! умало штонеповиках: дођите себи, ако бога знате! Шга вам је? За што то очајање? Видећеге, све ће се то рашчистити, какво год неспоразумљење . . . изненадан случај. . . . Видећете, он ће се одмах вратити. Доставићу му до знања, данас ћу му писати. . . . Но не ћу му сноме-

нути ваших речи

то не могу

Слике из Боке: Котор.

V

Срце се у мени иреврну. . . . Ја не знадох за себе, убезекнуо сам се. Сузану сам свега два пута видео; домишл.ао сам се, да јој не бијаше лако живети на свету, али ја сам је држао за девојку поноситу, са тврдим карактером, а сад те неуздржљиве, очајне сузе. . . Боже благи! та тако се нлаче само пред смрт! Ја сам самстојао, као на смрт осуђен. — Опростите, проговори она најпосле неколико пута, готово љутећи се, бришући очи једно за другим. — То ће одмах проћи. Ја сам дошла вама . . . Још је једнако јецала, али без суза. — Ја сам дошла . . . Та ви већ знате! Александар је Давидић отпутовао? Тим је једним питањем Сузана све признала, а при том ме је тако погледала, тек што не вели: „Та ти ме већ појмиш, ти ћеш ме штедити, је л'?" Несрећница! Баш не имаде куда! Ја не знадох, што да јој одговорим.. . .

знате где је? — Да, Сузано Ивановна. . . . дознао сам од његових људи • • • у његовој кући. Мени не рече ни речи о томе што намерава, нисам био с њиме два дана; пођем, да видим што је, но он је већ отишао из Москве. — Ви знате где је? рече она још једном. Но, па пишите му, да ме је убио. Ви сте дсбар човек, ја то знам. С вама сигурно није о мени говорио, а са мном је говорио о вама. Пишите . . . ох, пишите му, да се врати што пре, ако ће да ме застане живу! . . . Ал' не! Не ће ме већ застаги. Глас се Сузанин смиривао са сваком речи, а и она се све више и више умиривала. Но мени дође та мирноћа страшнија од онога јецања мало час. — Сверовао му је . . . рече још једном, па се наслони брадом на сложене руке. Од једаред груну ветар, оштро зазвиждавши, а снег лупи о прозор. Хладна струја

Ј.

— Не ће ме застати, проговори Сузана оним истим тихим гласом. — Та зар бих ја дошла амо, вама, непознатоме човеку, кад не бих знала да не ћу остати жнва? Ох, свемоје, моје последње, оде у неврат! За то и не хтедох умрети тако, завучена, ћутке, па никоме да и не кажем: »Ја самсве изгубила . . . и ја умирем . . . ето гледајте!" Она с нова оде на своје ледено гњездо. . . . Никада не ћу заборавити оне главе, оних непомичних очију са њиховим дубоким и угашеним погледом, оне тавне расуте косе на бледоме стаклу од прозора, па ни оне сивасте тесне хаљинице, под чијом је сваком бором још текао гако млађан тако огњевит живот! Ја се и нехотице пљеснем рукама. — Ви • • • ви даумрете, СузаноИвановна! Та за вас је живот . . . ви греба да живите! Она ме погледа. . . . Моје рсчи као да јр задивише. — Ох, ви не знате, поче она, па тихано