Srbadija

Св. 2.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

опусти обе руке. Ја не могу живети. Врло, врло много ми је ваљало трпети, веома много! Ја сам сносила . . . . но сад . . . . када се и то сјурваде . . . кад . . . Ту подиже очи таваници, па као да се замислила. Трагична црта, коју сам некад около усница јој спазио, сада се означи још јасније, просу се свим лицем. Мислиш, е је нечији неумољиви прст одведе уневрат, е ти отрже за свагда то пропало биће. Једнако је ћутала. — Сузано Ивановна, рекох, да бих чим год прекинуо ту страшну тишину — он ће се врнути, кад вам ја кажем! Сузана ме опет погледа. — Шта велите? проговори, а видело се да се усиљава. — Он ће се врнути. Сузано Ивановна, Александар ће се врнути! — Врнуће се? — Но баш да се и врати, не могу му опростити го понижење, ту неверу. . . . Ту се ухвати за главу.

— Откуда? Откуда? Амаје сам мени дошао, све ми је приповедио . . . и хвалио се, а уз то се смејао исто и отац му! Ево, ево, узмите, рећиће даље, туткајући ми свешчицу у руку, — прочитајте, пошљите му, спалите,баците, чините што хоћете, како хоћете. . . . Али се не може умрети, па да нико не зна. . . . А сад је већ време. . . . Ваља ми одлазити. Подиже се прозору с оквира. . . . Ја је хтедох зауставити. — Ама куда ће те, Сузано Ивановна молим вас! Чујте каква је то мећава! А ви сте тако лако обучени .... па и кућа вам одавде није баш близу. Молим вас, ја ћу одмах послати по кола, по кочијаша. — Не треба, ништа не треба, рече она стално одбијајући ме и машивши се за огртач и шал. — Не задржавајге ме, ако бога знате! а то . . . . ја не одговарам ни за шта! Осећам глава ми се врти. Видим провалу, тавну провалу под ногама ... Не идите ближе,

зила искреност гога јада, те страсти. Да не бијаше свешчице харгије умојим рукама, бога ми, ако не бих помислио, е сневах све то — тако ми све го дође необично и прође као тренутни пљусак. До поноћи сам читао ту споменицу. Бејаху неколико листа хартије, исписаних крупним неправилним рукописом, готово нигде да је што избрисано. Ни један ред не иђаше управо, и изгледаше као да видиш у сваком дрхтање руке, која пером управљаше. Ево што бејаше у томе спису (ја сам га сачувао до данашњег дана.): XVII. Мој живот. и Ове ће мигодинепроћи двадесети осам година. Ево моје прве успомене. Живим у тамбовској губернији, код једног богатог властелина, Ивана Матејића Калговскога, у његовој кући на селу у малој собици на другом кату. Са мном живи моја мати, Јеврејка, ћерка умрлога сликара, довезенога иза гра-

Слике из Боке: Будва.

— Боже мој! боже мој! Шта ја говорим! И шта ћу ја овде? Што је го са мном? Због чега сам дошла овамо, дамолим . . . . и кога? Ох полудићу! . . . Очи јој се уставише. — Хтедосте ме замолити, да пишем Александру, брзо се ја уплетем. Она се трже. — Да, пишите .... пишите што хоћете. . . . А ево вам. . . . Ту журно прође шпагом па извади малену свешчицу. — То сам за њега написала . . . пре но ће иобећи. . . . Но он је већ сверовао . . • сверовао му је! Појмио сам, да је мислила Виктора; Сузана му не хтеде мрског имена изрећи. — Но, молим вас, Сузано Ивановна, почнем ја, — откуда ви мислите, да је Александар Давидић имао разговора . . . са тим човеком?

не дирајте ме! — Са грозничавом брзином загрну се огргачем, баци шал на врат. . . . — Збогом . . . збогом. . . . Ох, бедно, бедно племе моје, племе вечних путника, проклетство лежи на теби! па и мене нико, нико није љубио, чему би он. ... Од једном умукну. — Не, мене је љубио један, проговори опет ломећи руке, — но смрг је свуда, свуда неизбежљива, неизбежљива смрт! Сад је мој ред Не идите за мном, викну ми, да је све продирало човека. — Не идите! не идите! Ја сам сеокаменио, а онаизлети на двор и после једнога тренута чух како грунуше доле тешка врата на улици, а ћерчива на прозору загресоше се понова испод ударца мећаве. Дуго не дођох себи. Тада тек што почех живети не искусив ни страсти ни жалости, а ретко сам могао видеги, како други изражују та силна чуства. . . . Него ме је пора-

нице; болешљиво женскиње са необично лепим кано восак бледим лицем и тако тужним очима, да кад год на мене погледа, а ја и не гледећи је, махом чисто осетим тај тужнн поглед, па се заплачем и бацим се, да је загрлим. Мени долазе учитељи, уче ме свирци и зову ме госпођицом. Ручавам за господским столом заједно са матером. Г. Еалтовски — висок, виђен старац, лепа узраста; вазда све удара амбра од њега. Бојим га се као огња, ма да ми тепа 8игоп и даје ми, да му љубим кроз уоштрљене запонке суху, жилаву руку. Према магери је сувише учтив, но мало се с њоме разговара, рећиће јој две три наклоњене речи, на које би она одмах брзо одговорила, -— рекне па ућути и седи достојанствено се обзирући уокруг, и пребирајући на тенани напрстак два шпанскога духана у златној, округлој духанкеси са скраћеним именом царице Јекагерине. „Девета година узрасту ми остаће ми