Srbadija

80

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 4.

XXVIII. При растанку. Што лира моја вајно У ноћн сад' забруја?! До мене етиже тајно Гласопа пиачна струја . . . То с' лн[ а моја ирашта Са сестром мојом внлом; А вила — при растанку: Додирну жице крилом . . . XXIX. Одложена песма. Да л' јоште песму ону? Ал' — глуво већ је доба! Из руке перо клону, Уморна ока оба. Дремовно свећа пуцка . . . Вата ме тајно санак . . . Лаку вам ноћцу желим! А сутра: срећан данак! (Следоваће друга група.)

+ + Т

СИРОТА БАНАМНКА.

Од Ћуре ЈштшИа. (Продужеље.)

уан за даном тужно су пролазили, никад весела лица, нигде осмеха; дође празник, тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране, с којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалостан живот за неко време продужи; седне за совру, сети ■ј се давне прошлосги, а сузе јој хеку низа збрчкано лице. — Некад је, вели, и у овој кодеби било срећних дана!.. Алиих ти, грлице моја, ниси упамтила; давно је како је срећа прекорачила нраг ове наше к}ћице, да се више никада не поврати . . . Дође божић или ускрс; мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић, каквога само дишкрећанка може однеговаги, а ја на удају девојка; поседамо гако за пуну трпезу, не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! данас је божић Маро! ... па гледај да ми што лепо одпеваш; нек знају вели, и ови наши Кељови, да данас Раци светк) ју! . . — Ја сам певала. А сад? . . . И она онет тужно зајеца. Тако су ми нролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи; кадкада само дође нам чича Марко: л — Маро, вели, треба порцију платити. Тетка му каже да нема, на макар јој и кућу продали. „ — То не ће би ги, храбри је чичаМарко, док сам ја жив, не! . . Не ћеш ми ти сестро остати без крова, а и дете, вели чича Марко показЈЈући на мене, треба нешто да наследи, по чему ће оца спомињати. ДрЈГн пут опет дође, пита имамоли брашна? А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. Али један пут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек, послом неким, а у место њега дође његов син Алекса. „— Рекао ми је, вели, бабо, да вас походим, можда ће вам што требати? . . Рече стидлј Н вим гласом, мојој тетки, мене и не гледајући, тек кад пође кући, и кад

сам га ја до малн врага испратила, погледа ме својим великим граорастим очима. » — Грлице, ала си нарасла!.. Та гиси већ

велика девојка

Па што те гетка не

пу-

шта у коло! Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм. — А ја ти Алекса и не знам играти, рекох му, тужно осмехнувши се. Он ме погледа пун саучешћа; па онда стидљиво, чисто н негледајући ме, рече: „— Па ево, ја да те учим, грлице! — А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке? Оне све у свили, а ја? . . Ја сам сирота девојка, без оца н мајке. Он ме посматраше мало подуже; па онда Ми, оборивши очи доле тихо проговори: п— Ти ћеш за то опег бити најлепша девојка у колу. — Не могу Алекса, ја не могу! Он онда рече: па не ћу ни ја ићи у коло! Рече и оде .... Кад је то говорио, глас му је задрктао, а врела рука дотаче се моје руке ... Ја н<? знам шта ми је бнло, али сам сва задрктала, и ни о чему нисам мислила, до само о њему; он није био више преда мном, а ја сам га опет видила; није говорио, а опег ми се више пута чинило, да ми као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. — Шта је то, питах се сама? . . И једва сам чекала да га опет видим . . . А овамо кад нам дође, јаби хтела да нобегнем некуда, али не могу; стојим и гледам онуврану косу, што му са густим праменовима кружи бело, као снег чело; гледам му у велике граорасте очи, н само кадме он погледа, а јасе осврнем на страну, и као дасам нешто крива, јага не смедох гледатн. Од онда нам је све чешће долазио; сваки други дан, па ако више нута и не сврне, а он бар прође поред куће . . . Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, у вече не могу да заспим; мислим на њега . . . Једнога дана стојим ја на мали врати, и гледам ненрегледну равницу, што се од наше куће на далеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала? . . . Тек ннсам чула како се он у своји лаки опанци к' мени нрикрао . . . Не рече ми ни речи, само ме гледа; ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видила! . . Носле ме помилова по образима, па ми умиљато> чисто тепајући проговори: п— Грлице, ала си лепа! . . Осећала сам како му рука на моме рамену дркће . . , ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти; у томе чујем из куће, где ме тетка зове: — Збогом Алекса! . . . рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шанутање чуло. Он ми ћутајући претиште руку, и оде... То беше први пламен, моја прва љубав? . . . Као што људи, који никада нису љубили у обичном говору казују . . . А зар има две љубави? . . . Има ли два живота? . . Дође вече, те гка је легла да сиава, а ја изиђем на поље пред кућу; ту сам дуго, на једној клупици замншљено седила. Месечина као дан. Из далека се чуо лавеж паса, све се друго умнрило, само по нека врулица са својим сетним звуцима просеца нему тишину. После тога занеми све и човек и животиња; само што се ветар са каквим увелим, листом игра, он зашушти, а ја се тргнем

мислим: он Је

Није

ми

казао да И

ће

доћи, а ја га чекам? . . . То је чудно! Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кнкинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипу! . . . хиљаду нас кућа раздваја, и ја видим, како огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво

корачајући, све ближе нашем крају долази!. . он мора доћи; мислила сам. Поноћ је . . . Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. — Он је! Ија бих хтела да уђем у кућу, али не могу . . . Сва дркћем као у грознпци, а лице ми гори . . . Стра' ми је од њега, бегала бих, а овамо бих сваки прамичак његове густе косе са хиљаду пољубаца обасула . . . л— Добар вече грлице! . . Про •гепа Алекса, са својим звучним гласом. Его, огерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу дапрођем поред ваше куће . . . Одавно те нисам видио! . . Од подне до поноћи! . • Та то је читав век заљубљењима! . . „— Помакни се мало грлице, вели он седајући до мене на клупу; ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца . . . Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. „— Грлице ал' си дивна! . . После ме узе за руку. п— Ја те љубим, грлице! . . Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним нрсима. „— Теби је зима, моја мила грличице?.. питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена . . . После сам осетила како ме љуби; ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дрктајућим уснама . . . — Не, не драги прија-гељу, го беше један једини пољубац, који ми целу горчину мучнога живота, и данас на увелим уснама слади . . . (Продужнће се.)

УБОГИ ЂАВО. Слика из руског живота. Од Б. Хорског.

мао сам једног познаника, тај вам беше, као што се обично каже, убоги ђаво. Он није гладовао, није имао неверну жену, нити је каквом тешком послу подлегао, боже сачувај! Петар Федоровић није ннкада оскудевао; он имађаше тамо негде у јужној Русији једно сасма угледса неких десет хиљада душа, је управитељ двапут годишње оОрок слао, а норед тога је у млађим годинама био некн виши чиновник, ге с тога уживаше од државе пристојну мировину. Дакле то не беше узрок, а и једнни му носао беше, да цели благи дан нод небом нишга не ради, као шго је он то и чннио, а напослегку и модерну брачну беду и невољу избегао је тиме, шго се није никад женио. Петар Федоровић живљаше по то.ме врло угодно; шетао је на »невском проспегку," у кући је имао добра пића и јела, свог коња за јахање, у онери није никад Фалио, у свнм друштвима беше радо примљен, и скоро чудновато изгледаше, за шго га сви за убогог ђавола сматраху. Па ипак беше томе узрока; то друпггво, које често каквог глупака за <кенија, а какву потајну грешницу за узор врлина држи, то друшгво назвало је Петра Федоровића убогим ђаволом, и у кругу нознаника беше обичај, да с њиме благо и

но дооро одакле му