Srbadija

Св. 4.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

милостиво поступају и да тако исто о њему говоре. „Добро ј^тро, Павле Сергијевићу! Где сте били, одакле долазите?" „Уираво од куће; читао сам новине, и.јлемао сам мог ГЗахара — хула један из данп у дан бива све луђи и луђи, а поред тога је још и нодмукао — е, па носле нисам знао шта да радим од дуга времена!" )5 А х — га ви иначе примате многе посете!" „Ама иикога, ниједне душе — да полудим од дуга времена — само, ех — та како се брзо зове — само Петар Федоровић, беше код мене, али и он је брзо отишао.« „Ах, Петар Федорови)], — врло иристојан човек!"Ј „Добра душа!" „ Л»убазан у друштву." „Услужан даму нема пара, али — убоги ђаво! Добро јутро!" пДобро јутро, Павле Сергијевићу!" ,1а не знам, е да ли је Пегар Федоровић знао што о томе, што се у опште о њему говорило, или, да ли је све то бар могао да осети из оног носгунања, којим га предусретаху и које је требало да буде увек благо, но које је често и. доста сурово бивало; али свакако ми изгледаше, као да је и сам био уверен, да је он заиста убоги, прави убогн ђаво, и он би на сваки начин у најиећу неприлику дошао, кад би се илиенадно с њиме другчије поступнло, кад би му се особига пажња ноклонила, или какво првенство указало, које се у отменом друшгву гако рећи свакоме указује. Али не треба мислити, да су га хотимице презирали, боже сачувај! — Петра Федеровића свуда су радо гледали и ја не бих никоме саветовао, да га ко хогимице увреди, јер гада би се цело друштво, сви до једног, за свог Петра Федоровића заузели. Али како би до тога и могло доћи? «/Буди, као шго је Петар Федоровић немају ненријатеља, њима нико не завнди, они су са целим светом добри, и го се целом свету доиада. Они су сваком услужни, и цео свет прима ту њихову услужност, као да то тако мора бити; они се никада не усуђују, да од кога шта захгевају, и свакн сматра го за нешто, што се само но себи разуме. Таке људе иаћи ћеш у сваком салону, и кад их застанеш, не ћеш се ни мало чудити, као год шго се не чудиш, кад видиш наслоњаче у салону и албуме на столовима; ти људи стоје одприлике у истом рангу у ком су и столице, на које човек седне кад је уморан, или као албуми, IV

које човек преврће кад му је дуго време. Салон се без таких људи исто тако не може замислити, као што се не да замислити без намештајаи албума; али нико не иита за наслоњаче или албуме кад се промену. Ја сам радо преврћао албуме, а тако сам исто при свакој прилици са великом ревношћу носматрао доброћудно, поштено биће Пегра Федоровића. У ночетку ми изгледаше као да убоги ђаво ту пажњу не заслужује, јер кад сам га год ма са које стране посматрао, увек сам нашао, да је са свим обична слика, која много не вреди, или шаблонско

Нредаја града Сокола. Цршао Ф. Каниц■

лице најниже сорте — истина слика веома чиста, врло коректна, лепо обојадисана, али без икаква живота и без садржаја. Да, али бар да се једна пега показала, онда би то било нешто необично, нека пријетна промена на тој налицканој монотонији, —ал ни да би речи, Петар Федоровић много је држао на чистоту, на претерану чистоту. Иснрва сматраше он моја испитивања са удивлењем, иосле са непријетношћу и сумњичењем. По свој прилици беше ово првина у животу убогог ђавола, да га је ко мало боље посматрао и о чему се другоме с њиме разговарао, а не само да га поздрави, па да коју с, њиме о времену на пољу прого-

вори, или да га најпосле за какву услугу замоли. „Ах, гле само, Петар Федоровић, добро што дођосте! Сутра ћемо у „царскоје село", ама багп врло весело друштво, а мој риђа рама, да л' би ми хтели вашег коња позајмити?" „Петре Федоровићу! — Хеј! Та будите бар толико јчтиви , па мн подигните клупче, ено га где испод миндерлука лежи — ПФуј, не ту — тамо — ах, та пазите на конце! Тако, хвала, Петре Федоровићу!" „Добро јутро, Петре Федоровићу! Могли би ме пратити, морам у виборшки крај, а пут је до зла бога несносан. Да, а ви сте зацело већ прочигалн новине, па ми можете приповедати, шта нма новога. Хајд'те Петре Федоровићу!" А Пе гар би Федоровић обично оозајмно Данди свога коња, подигао би ћерци домаћиновој клупче, и трпељиво би пратио старог пуковника увиборшки крај, причајући му шта је ново. А кад би овим дужностима своје социјалне егзистенције за доста учинио, повукао би се опет скромно у који угао, и ту би све дотле чекао, док га не би ко год ословио, или опет за што употребио. Он као да ишчекиваше какав налог од мене, кад га оно први пут после обичног поздрава не хтедох на мируоставити, него га почех испитивати. лКажите ми, Петре Федоровићу, зар нисте никад у иноземству били ?" То га је питање дирнуло; и његове поштене, загасите 'счи показиваху, да^га је то не само изненадило, него и збунило. пНисам, АлександреСеменовићу, ја још никад нисам био у иноземству, заиста не! А и шта бих гамо радио, га ја нисам имао времена!" — понављаше правдајући се. „Та ја сам свагда био код губерније." гДа, али сад, Петре Федоровићу, сад би имали кад путовати." Његове очи лутаху тамо амо ио салону, јер није знао на први мах шта да одговори. „Оне!" придода он брзо; „сад имам још мање времена, Александре Семеновићу! Још мање!" тврдио је он журно: „шта би ЕуФИмије Максимовићј без мене радио, па Татијана Улинова, па — па сви моји познаници, па —" Он на једаред ућути. Око му се заблиста, и то само за један тренутак, али ја сам то приметио. За тим и ја погледах правац његовог иогледа. На то уђе у салон једна госпођа лепа стаса и с њоме једно девојче у