Srbadija

202

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 9.

за то се у музикалнијем круговима музика обично и дијели на талијанску, вранцеску и њемачку. Талијанска ј>з музика њежна, љупка, примамљива, подобна ћеретању славуља или хармоничнијем звуцима соиове арФе. ЊелЈачка је напротив громкакао грмљавина, што иредходн олуји , она иотреса у чојеку све живце и живље и силом га нагони, да јој се клања; вранцуска је смјеса одњемачке и талијанске, као што је и народ постао нз смјесе ТЈермана и ,/1атина. Најживљи су представници модерне талијанске музике Росини и Белини — њемачке Флогов и Вагнер, а вранцуске Мајербер. Верди и Меркаданте спајају талијанску с вранцуском, а Гуно вранцуску с њемачком. Њемачки старији састављачи, као Мозарт и Хајдн, ближе су Росинију него Вагнеру; Шуберт, њемачки славуљ, састављао је само ноједине пјесме, али се је држао више њежње талијанске, него ли Вагнерове хармоније. Да видимо како је која од гијех трију школа продрла у народ. Њемачку — Вагнерову — музику обожавају и култивирају само некоји стручњаци и њемачки шовинисти, музика осталијех њемачкијех компониста, живи у салону аристокрације и изображеног богатог грађанства. Вранцуска музика удомаћила се осим салона и у све грађанске кругове,али тали• јанска је продрла и у дворове великаша и у раднице занаглија, па чак и у колибе сељака. У Бечу, Берлину, Лондону, морају се на опери сви пјевачи од примадоне и тенора, па до задњега користа „ангажовати" и држаги у свагдашњој плаћи; соло-пјевачи и соло-пјевачице добијају веће плаће, него највећи државни великодостојници — за то је опера и скуиа и маси народа неприступна. У Италији најми импрезаријо соло-пјеваче и пјевачице за неколико наполеондора за сваку предсгаву (изузимајућ дакакоЕрминијуФрецолини, Аделину Паги, Молигран*) а користе и пјеваче за мање улоге добије у мјесту из обичнијех грађанскијех и радничкијех кругова, баш као у нас статисге, за 1—2 Франка за представу. То је могуће, јер су опере популарне, те их свак пјева. На тај је начин могуће дати оперу с најмањијем трошком, ио најјевтинију улазну цјену, те је опера свему народу — и најсиромашнијем Факину — приетупачна. Ја сам у мљетачкој опери био више година абонован: на сезону од 30 представа 5 — 6 Фор. у сребру за партер. Дакле — право рећн — једина је галијанска музика са свијем народна, јер је продрла у све слојеве народа, а оне друге су мање више својина неке честице дотичнијех народа. Али талијанска је музика уједно и учитељица свију народа: то видимо већ чим завиримо у какву композицију, а ми наиђемо над ногами наријечи: „Апс1ап1;е и „з11е§го" псоп езргевзо" „тасз1080" и т. д. Има до душе—особнго међу Нијемцима — шовиннста, који се не могу сити да нагрде женске талијанске, прама мушкој њемачкој музици, алитавика није кадра њезине преваге уништити. Окле та превага Талијана, ђе свак' зна, да су Вранцузи, Енглези и Нијемци у осталој култури далеко надмашнли Талијане? Отуда, јер су талијански саставл.ачи (композитери) вјештијем увом слушали ијесме свога народа, па су их вјешто гајили и заођели и накигили свилом, цвијећем и бисером, па су овај рођени пород народа народу враћали као зрелу и одраслу дјецу, т. ј. у Ишмлији је дао народ комиозитерима наајеве, а композитери су те напјеве системагично низали

# ) За то су ове ијевачнце и вољеле пјевати у Паризу, 1>ечу и Петрограду, јрр су тндш добивале силни иовам ког у отаџбиаи нииад не би сгекле.

и искитили, дочим су композитери осталијех народа своје умне производе наметали народу, па за то им и не могоше продријети у народ, јер су стране. За чудо се види велика наличност музике и литерагуре. Ја сам једном питао пок. Вука Караџића: у чему се разликује он од некојих другијех рјечникописаца и словничара? А он ми одговори: пРазлика је између нас та, да мени даје народ и ријечи и граматична аравила, иа их ја само систематично слажем, дочим они други кују ријечи и иравила, па их памеКу народу." Знамо сви, како нам је богаљива била литература, а нарочито појезија, док не пођосмо Вуковијем грагом. Онијем ковачима у литератури подобни су — изузимајућ сићушњу мањину онијех што иођоше трагом пок. Корнелија Станковића — наши данашњи музикални састављачи. Они пабирче по свему свијету којекакве напјеве, што и не пријају српском уву а и не доликују у сриске ијесме! Слушајмо српску химну: „Боже правде, ти што спасе" — ту има музикалнијех нагласака Чеха, Пољака иРуса, али само не срискијех, —чујмо „увертиру за граничаре, или „Мислова" па нам се чини да смо у сред Берлина ил ФранкФурта — све је лијепо само није народно. Па што је још горе и жалосније, има их који су нпјли по народ и купили напјеве народне, али их не побил>ежише вјерно, него су мислили, да их морају по своме ћеву модернизирати. Јаша Игњатовић нам ириповједа у своме роману: „Триен сиасен", да с,у цигани за српско коло од господар Максе добили више бакшнша, него састављач и издаватељ скупа. То није чудо, јер је састављач ово саставио само да врагу свијећу упали, т. ј. да добије име у народу, па да онда протурује у народ своје „цивилизоване" композиције. Састављач и издавагељ су сматрали ову композицију само као пасторче, које треба што прије из куће изагнати, а цигани га нађоше, те вндеше да је лијепо и снажно, прихватише га и гојише, те га воде од кола до кола народу на оглед. Зар је чудо, да их народ дарива за добру његу тога чеда народног? Да су састављачи његовали сами тај пород народни, гојећи и китећи га, и предводећи га у разнијем виду пред народ, њихова би била берба а не циганска. Зар би било теже „ајнштудираги" оперу из српскијех нагласака, него којекакве „ фицли-пуцли" или друге накараде Офенбахове? Па зар не би српском уву пријале боље народне пјесме, него од паришкијех „демимондлерица"? Да су композитери плели цвијеће народне пјесме у вјенац народне опере, већ би ми имали доста популарнијех опера, јер би их народ волио. Давидимо поближе како је то уТалијана. Импрезарио огласи нову оперу, наравно онако бомбастично, као што то самоТалијан зна. Пред вече, ето ти свјетине са свију крајева и из свију слојева у позориште. Увертира почне — све ћути, нико ни у нос застор се диже, пјевање почне. Иза неколико моногонијех обичнијех рећитатива ископрца се мало по мало збор, арија и др. Гледни сад по свјетини, све један другом намигује и смијеши се један на другог, јер је сваки упознао у овом и оном нагласку неког сгарог познаника. Арија се сврши, а сад тек букне „ђгауо" лГиоп", л <1а саро" и пљескање таково, од кога човек нема појма, ако га није сам чуо. Пјевач или пјевачица морају омиљени напјев 10—15 пута понављати и увјек их прати иста помња, иста благодарност и тако до краја опере — ако је овој црљени нит народне пјесме. — Опера, која народу омили, осигурава импрезарију добитак сезоне, јер гек друго вече поврви народ листом у народну пјеванку. Још пред позориштем по-

дјеле поједини чопори људства поједине напјеве међу се, па ће свак' гледати, да свој напјев научи. Посље опере, крећу се неки у каване ил клубове, а сиромашнији се скупљају на сокацима, па се надмећу, коће боље овај ил онај напјев погодити. За три дана ето ти свирају оргуљаши по сокацима поједине напјеве и до тридесете представе пјева и најзадњи шегрт и без нота и без „ајиштудирања" скоро сву оперу. Неосјетили се у првом чину одмах народни нанјев онда је опера безувјетно иропала, и ја сам био свједок, ђе је народ у ДРугом чину почео већ викати: 1заз*а! ћаз(;а! и завјеса мораде пасти. Ту не иомаже критика свију музикалнијех учењака; ту је „глас народа, глас сина божијег." А и ш га ће ту критика? Кад музика не врши свој задатак и на оне, што нијесу „музикално изображени", онда то није права музика. Да извадимо из некојих познатијех талијанскијех опера по некоје напјеве, које маса народа баш најволи, па да видимо какви су, н. пр. „8опат1>и1а (ВеШт) 8орга П веп' 1а тап' пп роза Аћ поп ^шп^е итап регшего Еиела (БотгееИ).« Уеггап' а 1е 8и1 ага Рег 1:е соп (1о1сх §ш!л1о 0 1и сће а ГН > 8р1е§-аз1;1 а1е п В1до1еИо (Уегт).« со81апга Љапа с!е1 сиоге 1ја с!оппа е тоћПе „ВаИолп тансћ 'га (УегсИ). и Уо1(;а 1а 1;еггеа 1гоп(;е а11е 8{е11е — х ДаПа ^ка сће I' аггМе Бј 1и 8'е Гес1е1е Е зсћегго о<1 е ГоШа 8арег уоггез^е „Тга^1а1а (УегсИ)." 1л1нато пе1 Не1л саНсЈ Вј дие11'атог сћх е ро1рј(;о Рап^-1 о сага по1 1азсЈагето — и т. д. Зар то нијесу баш лијепе, а и баш чисто народне талијанске пјесме? Зар не ћемо наћи таковијех и више у свакој од наведенијех а и другијех опера? Покушавали су у Италији уводити и тако звану њемачку музику, ал' нијесу скрасили ни код стручњака, а још мање код народа. — У Мљецима сам ја у опери сједио мал' не код сваке предсгаве одмах иза оркестра, који бијадоше већином лтаез1п« музике, а нарочито са равнатељем Оа1о <1е 8. ВепеЛеМо на гласу музикусом и братом импрезарија. У разговору упитам га, што он мисли о Вагнеровој „музици будуКчости." А он ми рече: п Ја се дивим вјештој и громкој композицији, и признајем мајсторију у складу, али је ја поднијети не могу.*) У нас Срба нема правог весеља без пјесме и свирке, али нам је најмилија она пјесма, коју сви знамо или која нам — ако је и нова — доноси сродне гласове, а текст јој дише народнијем духом. У коме крају Српства нијесу познате композиције: „Радо иде Србин у војнике „Ја сам Србин српски сии „Заставе се српске вију „Праг је ово милог Срба „Ране моје љуто тишту« и друге, које носе на челу тип народни. Азар се не би из познатијех народнијех пјесама: „Ој што ми се Травник замаглио „У Омера више Сарајева *) Мајербер се је тако бојао, да се народу не ке допасти који непознати напјев, да је н. пр. оперу КоћегЈ 1е «На1}1е раздјели« на уломке, па поградити дао једно стотипу оргулица, од којих је свака иеколико напјева те опере свирала, па је тако своју оперу по сокацима Пари?а на неколико мјесеци попуиаризирао, прије него што ју је у цјелости изнио пред нублику.