Srbadija

Св. 12.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и доуку.

269

ћали пажње тој тако потребној вештини. А баш за то, што потреба писања с дана на дан бива све јача н јача, баш с тога би доликовало, да су нам рукописи с дана на дан лепши. А оно је готово напротив. НеНу ни да седотичем рукописа многихнашнх женскиња, јер и рукописи ј мушкиња исто тако засдужују прекор са небрежљивости, кпја се у њима огледа. У рукопису се у неколико огдеда и карактер писачев. Округао, разгопетан, чист и леп рукопис казује вам, да је у писача развијен укус за лепоту, чистоту ил' ред. Рукопис пун мрчина и других ругоба, колико је непријатан за читање, толико нас наводи да помишљамо, да је писач у свима својим радо-

реч од речи, писати где треба велика слова, и стављати потребне знаке. За ово се иште врло мало граматичкога и стилистичкога вежбања. Не стражи се наука о грађењу и мењању речи, но само да умемо разликовати сваки род речи, (а свега их је 9 родова) и да познамо ма и само просте реченице. Познавање речи не да да их мешамо једне у друге, а познавање раченица помоће нам, да правилније излажемо мисли и сгављамо знаке онде, где им је место и потреба. Лепо је умети своје мисли разговетно изложити на хартију, али је још лепше и корисније умети их и усмеио течно и правилно исказиваги. Ко има и усмено и писмено

образовања. Лакост говора добија се говором самим, а овај је, правилно, најживљи у друштвима. Ту се креће реч у разним правцима и обртима, ту живље раде мисли покренуте онима, што судруштвом овладале, ту лакше и живље сваком нашем појму дајемо израза. За то су оваки састанци, поред осталих корнсти, још и врло добра прилика за неговање речитости. Који се год осећа мало поспорим на говору, ваља овда онда да научи по какав леп чланак или песму на памет, па по том да је на глас говорн сам, а за тим пред млађима или старијима у породици; ваља оно што чује да прича својим познаницима, на пр. приповедања, беседе, предавања, позо-

вима исто тако нескладан, неукусан, небрежљив и неуредан. Ми не можемо свуда онамо доспети куда стижу рукописи наши, за то се паштимо да карактером и укусношћу нашега писма упадамо свакоме у очи, да нас по њему боље и памте и цене. Не верујте онима, који вас заваркавају, као да је рукопис проста Форма, а главно је садржај. Истина, садржај не губи цену у рђаву рукопису, али је пријатнији у складнијем облику, као и вино у сребрном пехару, као и ђаконнје у укусном и фином посуђу. Та баш наши сувремени књижевници, којнх се списн одликују признатом језгровитошћу посматрања и мисли, имају већином и најкаракгерније и најскладније рукописе. Није дакле истина, да више мисли и оригиналнији слог искључују лепоту рукониса. Напоменуо сам, да рукопис ваља да је разговетан. Остављајући на страну лепогу, — разговетан ће бити, ако умеморастављати

језик у власти, тај се много лакше промиче кроз овај мучни свет. Мисленици и књижевници, истом онда постају велики државници, ако су исто време и добри говорници. Моћ је говора једна од оних душевних снага, која лако савлађује, а не да се лако освојити. Успехписане расправе никад није тако поуздан, нити тако брз, као беседе живо, лако, лепо, и језгровнто изговорене. На селима и сасганцима, на саборима и скупштинама, увек је међу првацима и победницима онај, који је властан говора. Та говор је снимак целог унутарњега света што је у нама, основа свима друштвеним свезама међу нама, најпотребније средство, којим можемо један другом саошптавати наше мисли и осећања; без говора не бисмо били на чисто са својим сопственим мислима и представама, биле би вам, тако рећи без светлости, без облика, без свести. Развијата способност говора, речитости, један је од главних задатака општега

ришне комаде и т. д.; исто тако приче и занимљивије догађаје што их читамо, треба, било у себи, било пред рођацнма или пријатељима понављати преприповедити. Чешће ћете чути како је овај г запео«, или како је она „запела". Запели су, јер не знају ништа, јер не умеју да кажу и оно, шта знају. 'Вутање је ређе знак мудрости, понајвише очит знак ограничености. „Лепа реч златна врата отвара", а још лакше искрена и племенита срца људска. Развитак народне књижевности развитак је народних мисли и осећаја, исказаних народним језиком. Какве су мисли покретале народ на борбу противу незнања и притиска, каква су га осећања одушевљавала на све што је племенито, све ћете то најразговетније провндети у делима његових одличнијих књижевника у најобрађенијој и најуглађенијој беседи, у узвишенијем исавршенијем слогу, но што је овај који се сваки дан чује