Srbadija

270

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 12.

по улицама и по дворима нашим. Знати књижевност свога народа и садашњу и прошлу, то значи у просторном смислу: изаћи из ограничености свога места и одомаКити се, уживети се у све области у којима звони наша лепа реч; а у временом смислу значи: не ограничити се на дневну новинарску препирку и „преписку", но се упознати са свима одличним књижевним списима, без обзира на доба, у ком су угледали свет. Зато се треба пожурити, па, накнадно, прочитати све оно шго је признаго као најбоље у књижевности нашој. Ово не велим са.мо за наш легш пол, но за све нас готово из реда. Познавши своју књижевност, има ћемо, између осталога ове користи: а) очистићемо, улепшаћемо и обогатити наш говор најодабјЈанијима изразима и изрекама, даћемо му више једрине и смисла; о) приближићемо се више народном животу, ономе живоме духу, који нас непрекидно одушевљава на љубав и ножртвовање за све што нам је своје; в) познаћемо неснике, мисленике, научњаке и друге одличније народне раднике, те ћемо и по њиховим делима умети колико треба ценити и поштовати, нити ће онда лако моћи свака дневна, гшсмена и усмена, безобразна лармаџија, свраћати нашу пажњу на оне, који гога нису достојни, а утајивати оне, који са својих дела ваља да су знани и пошговани,г) забављајући се са својом књижевношћу, налазећи у њој тоиле и еварљивије духовне хране, не ћемо онда тако летом и слепо срљати у туђе књижевности без оправдане потребе. Док се све своје ироучи треба и труда и времена, а проучивши своје у довољном просгранству, наш ће укус за страну књижевност бити много мање силан и развијен. Оставимо нашим књижевницима и научњацима, да прате свецку књижевност, и отуда, прерађено, уносе међу нас оно што пристаје за нашу свеопшгу потребу. Али цела, ма и наша мала књижевност не може се прочитати. Ваља из свију њезиних знатнијих доба пробирати оно што је најбоље. Овај избор нисмо кадри чинити сви. Уа то се треба обратити онима који су томе вичнији. Њих има приличан број, потражите их и наћи ћете их. Али би још најбоље било шго живље, и што скорије порадити на томе, да се ирикупе и проберу сва ваљанија дела наших бољих књижевника и старијих и новијих, пада се, помоћу наших добровољних прилога на свет издаду, с потребним упутствима и објашњењима. Тако бисмо готово целу нашу књижевност имали на своме столу за малу цену, а обрађену и уређену гако, да би само ваљало сести па редом проучавати. Пр елазимо на рачун. И ову смо науку уврсти.ш у моћно средство за опште образоване. Јер и она, поред своје иракшичне стране још и васпитава. Излишно је у данашње време и говорити о потреби рачунскога знања. Из живога знамо да је потребно свима и свакоме, и да често скупо нлати онај који му није вичан. Али је много важнији рачун за онште образовање, иа за то му, почињући од педагога Песталоција, данас дају врло пространо место међу предметима који се уче у народној школи. Ко је добро упућен да се служи бројевима у свима рачунским видовима, тај је већ извежбан да брзо и тачно схвата све пгго му се зада, да разбориго мисли и суди, да опрезно и еа најоштријом логиком исказује оно пгго је мислио. Јер само једна једита погрешчица кадра је нокварити целу, често најогромнију рачунску радњу, најмањи прекид, најгренутнија расејаност кадри су' осујетити уснех већ гогово довршенога рада. Рачун дакле захтева тишину и ирибраност мисли, највећу преданост и вољу к задатку, непрестано и издржљиво размиш-

љавање, а то све вежба младе духове да строго и правилно и мисле и раде. Особито се препоручује усмен рачун, тако названи рачун из главе, са задатцима црпљеним из живога око нас. За ово имамо у нашој књижевности већдобрих и разумљиво написаних упутстава; ваља их набавити и у слободним часовим проучаваги. У рачун долази и наука о геометријским облицима. Опште образовање не може се ни замислити ако не познајемо и не умемо мерити, линије, иросторије, и тела. Дакле тражи се из геометрије оно што је најглавније. У васпитном погледу геометрија даје нашем духовном развитку она иста својства која и рачун, а уз то је од велике помоћи нри изучавању других наука, као земљописа, Физике и т. д. У практичном погледу такође је од велике користи: без ње не можемо измерити простор кућишта, ливаде, њиве, шуме, ни простор и изглед куће у којој живимо; ни дебљину ни висину, ни ширинукакве ствари; ни величину суда те да поуздано знамо колико хвата течности и г. д. Помислите како звони ова сведочба о нашем незнању геометријских облика: У једној од наших варошица у јужним крајевама, (није баш потребно да је именујем) градила је онштина калдрму. Погодба је била на квадратни хват. Кад је ваљало платити предузимачу израђени посао, искупише се све иромућурније главе да измере колико квадратних хватЗ, хвата посао. М^рише и мерише и опет никако не похваташе крајева рачуну, док не нослаше кола по инџинира чак у окружну варош. Жалити је, шго је наша књижевноег врло сиромашна на оваким делима *). Да је иознавање ирироде један врло важан део онштега образовања, о томе је сувишно говорити у данашњему времену. Природне науке уче нас да све око нас тачније и истинитије посматрамо, образују у нама разум, душу, у крагко: јачају целу духовну страну човекову. Уз то су оне од велике пракгичне вредности, без њих нема разумнога: воћарства, вртарства, шумарства, рударства, пчеларства, сточарства, свиларства, Фабричарства и г. д. Без њих нема лекарства, а ми знамо колико је ова наука и вештина важна по физичко благостање народа. Прво треба изучаваги природу своје околине, па онда оно од животиња, биља и минерала што нам са стране трговина доноси. За ово има доста разумљиво и леио написаних књижица, ваља их одмах добавити преко пријатеља, којима је познатији део књижевности наше, који говори о природи. А не треба се иоводити за онима који вичу на ту науку као да нас прави материјалнима и безбожнима, ниги треба опет слепо слушати оне, који би хтели да нам је увек у шакама Линеа, Хумболт, Дарвин, Дрепер. У природним наукама не лежи ни морално,ни религиозно ни полигичко начело, оне су према свему томе неутралне, само кад се казују и предају онако како гласа, без усиљеног навијања на мишљења и начела која им се силом намећу. Међу природњацима наћи ће те толико исто безбожника колико и богомол,аца, радикалиих демократа колико и апсолутних монархиста, племенитих карактера исто тако као и неваљалих хула и ниткова! Није истина дакле да природне науке кваре „безазлени" свет, само их треба, као што рекох, проучавати стварно, а осгавити на страну којечија мишљења. Особиго се не треба ире док их добро нисмо проучили — упуштати у борбу о материјализму и сииритуализму, о томе да ли је човек ностао од кала као што библија учи, или од ћелијице од мајмуна као што Дарвинизам гласи. Ова тамна иитања оставимо на муку стручњацима, а ми учимо поз-

*) Најбоље је набавити оно, игго ]'е издала књижара браћ^ Јовановића у Панчеву од М. Пет ро вић а-

навати природу и њезине силе у облицима, који се дају и размотрити и доказаги. Ако је знање земљоипса икад било од користи, то је заиста у данашњем времену. Нигда није био тако жив саобраћај међу народима као што је данас. Нико се данас не осећа гако нераскидљиво иривезан за кућевни праг; иде, без великих нрепрека, онамо где му се срећа осмехива. Путови, жељезнице, иароброди, поште и телеграФи све то данас живо проноси кроз свет ироизводе разних народа и крајева земљиних, помажу те се живље и брже измењују мисли и тежње међу људма, међу научењацима, трговцима, занатлијама, сељацима и. т. д. У сваким ћете новинама наћи извештаје из разних предела, држава н делова света, а особито међународни састанци и светски излози приближују једно другом све културне народе. Ово неколико речи довољно је да обележиод колико је пракгична корист знање земљописа. Наш живот у многоме зависи и од астрономских и од Физикалних одношаја наше планете, н. пр. од дана н ноћи, од годишњих времена, од рђава и лепа времена и т. д. Сваки, који од нас и размишља о ономе што му сваки дан нред очи излази, рад је колико толико да му се све то и објасни. Та му објашњења даје, земљопис. Ова наука помаже и другим наукама, особиго историји и природним наукама. Она нам казује не само места знатнијих догађаја свецких и какво је где распредељено биље, животиње, минерали, но објашњава многе појаве на човеку, на животињама и биљу. Ш то се више увиђала вредност ове науке, тим је више почеше сматрати као предмет за опшге образовање. Ред, којим је треба изучавати овај је: прво своју околину, затим земљу у којој смо, па суседне земље, па део суве земље у ком смо, на све тако иоступно даље и даље док се не упознамо са са целом површином земљином и т. д. Јер ништа није смешније но знати Данску и Скандинавску, а не познавати н. пр. Босну и Херцеговину и Да.шацију. Колико нас је у најотменијем друштвукоји знамо реке и брда и положај округа и главнијих места у нашој земљи, а још нас је мање који знамо све то и по осталим српским хрватским и у оиште јужнословенским земљама.Ничим се тако лако не можемо издати да смо необразовини, као незнањем земљониса. С тога се сваком искрено препоручује да прибави упутства и потребне мане, на да се добро извежба у овој науци пре него му се косе прогрушају. Онај, који овој науци није био вичан, па је доцније проучи, зачудиће се како се одмичу зидови међу којима је скљештен био, и како му се прегледнији и разумљивији представља свет, који је донде био изукрштан у његовом уображењу у најзаплетенијем хаосу. Па небо? С каквим ли ће тек онда узвишеним осећањем и иоштовањем погледатиу звездану ноћ, и чудити се мудром уређењу васионе, у којој је и земл.а, на којој смо, са.мо једна свегла звездица у бесконачној пучини. За земљописом је у непосредној свези исшорија и споје домовине иоишта. Знање историје помаже нам да боље процењујемо сва људска дела, карактере, тежње и судбине а особито државна дела; оно нам дакле иомаже да боље познамо људе, да моралније судимо и да смо политички развијенији и образованији. С тога историју ваља с вољом и пажљиво ироучавати; ово особито у данашње време, кад је сав јаван, друштвени и државни живот ностао општи, а не креће се као некада, само у рукама неколицине чиновника; Но историја ће нас за све ово спремити, образоваги, ако се не изврће и не изопачава. Из ње ваља избацити сваку тенденцију, која догађајима историјским хоће да да оиу ветлост, којом они никада нису светлили.