Srbadija

10

СВ. 1.

селски вилајетски забити и остале старешине и траже безплатно од њих јело и јестиво, овце, јагањце, меда, масла, зоби, сламе, дрва и сву осталу заиру, те им тако велики зулум чине и спречавају их, те немогу да врше дужности соколарске. Овако изложивши своју жалбу, молили су за највишу наредбу, којом би ови зулуми били отклоњени, те да би они могли сваке године, моме високоме двору, по старинскоме обичају, соколе доносити, а кад такове не могну набављати, онда да плаћају соколарину. <( Уваживши ову жалбу, ја сам иедао овај мој високи ферман и заповедам да се по њему управљате и да ове привилегисане соколаре, који сваке године моме високоме двору соколе доносе, или на место њих уобичајену соколарину плаћају, да се нико не усуди, да их узнемирава и противузаконик тражбинама (управо изтјазанијама) обтерећава. Исто тако заповедам да мирмирани, мириливе, муселими, војводе, субаше, емини, аамали, заими. селски и вилајетски забити, надзорници државних добара, и све остале власти не траже забадава од ових соколара јело и јестиво, заиру и да не учине ништа, што би изазвало моје нове наредбе. Овако да знате и моме светоме знаку верујете. Написано десетог дана месеца Џимазиел-ахира 1143 (наше 1724) год. У Цариграду.* Кад су помрли очеви ових соколара, они су добили потврду својих старинских права, као што показује овај акт. <( Узрок због кога је ово моје високо писмо наиисано, овај је: Моји царски соколничји (чакрџи баша), који је углед међу осталима, коме нека се части умноже, поднео ми је у мојој престолници са печатом утвр|ену тескеру, у којој каже: да су Крста, Томан и Манојло из Струге, који су имали права, на основу мога високог берата, да соколе лове, за времена вршења своје дужпости, поцркали; и та о су њина места упражњена остала. Па је соколничји молио, да се нањихова места њихови истински (законини) синови, помоћу овога високога знака Јаков, Пеја и Нестор, поставе, као способни заната соколарског. Према овој молби ја сам горе именоване поставио за соколаре, на место њихових поцрканих очева, и издавши другога дана, месеца Ребулахеља 1157 год. овај мој високи царски берат, зановедам, да они сваке године, доносе моме срећноме прагу соколе, а у годинама кад не буду имали соколе, дужни ће бити, по посгојећем моме високом ферману соколничијему соколарину плаћати. И догод буду тачни у дужности (турски: И догод не буду у извршавању своје дужности какав кусур учинили) неће смети нико од њих никакве дашбине, нити десетка, нити арача тражити, нити им смеду соколничји за соколарину превелике суме истеривати, једном речју не сме их нико,па ко био да био, узнемиравати. Овако нека знају и моме светоме знаку ве РУЈУУ Цариграду 1157 (1740 год.)/ По што сам ова два писмена навео, да колико осветлим један факт наше историје, који се зове ^соколарина®, о Митровици ћемо само још ово рећи, да у Митровици српска црква више наличи на најпростију кућицу, не-

го-ли на цркву, а у исто доба упели се из све снаге, те имају приличну школу; око њих се немамо чиме бавити, њего хајдмо даље право на Ситницу. Како ми немамо |ога Страхинића бана, ком су броди, где год дође води, морамо потражити брода, више једне малене речице, која из Копаоника утиче у Ситницу, и тада ћемо се дохватити равнога Косова; правце граду Вучитрну, где су били двори Војиновића, посред њега тече вучитрнка река; али су на граду Војиновића куле порушена и град опао; у њему се не беле српска кубета, већем сјају турска мунарета. Што је у Вучитрну темељне грађевине и зграде од тесаног камена све су то остатци српских времена, а мухамедовци или живе у тим тврдињама, или су саградили куће од чатме, облепили блатом, обелили кречом, што све скупа само собом говори, да се још нису стално настапили, него као да за који дан живе. Од Вучитрпа на десно, бљешти се, вијуга и кривуда Ситница, а с леве стране виде се врхови Копаоника, а пред нама у лево црни се Грдеч планина, знатиа са Вука Бранковића. Од Вучитрпа пут води све навишице, док се наједан пут путник не увиди на доста узвишеној, дивној равнини, коју наквашава и орошава река Самодржа, а у лево на литици баш покрај реке виде се развалине, чувене, од тринајест кубета, Самодрже цркве, у којој је кнез Лазар причестио војску, проклео издајицу Вука Бранковића и где се цареви отимали о царство. Где је био олтар Самодрже, ту је Јашар-паша (мали цар приштински и победилац Срба на Каменици) наместио воденички камен, а воденицу саградио од тесаног црквеног камења; воденица стоји. Ми ћемо од свију догађаја у кратко напоменути само једаи: 1389 год. ту је била читава, дивна Самодржа; унаоколо ње, град са кулама, као у Манасији, а читаву је ту равницу, онамо до Лаба и доле до Ситнице, била прекрилила српска војска; Кпез Лазар с круном на глави у средини војске; пред њиме су хиљаду одабраних оклопника у шлемовимаса перјаницама, са штитовима и мачевима; а пешаци иза њега. Десним крилом дуж Ситнице па до Лаба, заповеда Вук Бранковић <( велики војвода/ а на челу је левога крила горе до Бабинога моста србин Иван Кастриотић жупан Кроје и свети Преода. Косово поље с оне стране Лаба и покрај Ситнице, допирући чак више Звечапа, где је порушила дворе Страхинића, од Мрамора више Приштине до сухог Јавора, сав је простор између Приштине и Ситнице била прекрилила Турска војска и поставила се (( глава у главу, бегови и субаше, ред до реда, један до другога, чета уз чету, куп до купа. 8 На узвишеном брдашцу у средини војске, одаклен се види сво Косово, био је шатор Муратов. Бег Бајазит је заповедао над десним, Јакуб-бег над левим крилом. Табори су Сарух-ханови и Ајјадинови под заповедништвом Саруч-паше на левом, а табори Асан-бега Курда на десном крилу. Иџебег и Балабан станили се на десној страни а Тавуч-белбан и Србин Гамза (Силан влахАлија) на левој страни. И тако је заиста готово и читаво Косово била прекрилила турска војска и тако смештена, да је ишла убојна линија дуж Лаба, а остала је заузела

све богазе од Звечапа, Чечана, Голеша, Сазлије, ћемер-ћуприје и Дрена близу Грачанинице, те тако Србима нико није могао доћи из Босне, ни из Метохоје па ни са источне стране од Качаника, а то је од стране западне, јужне и источне. Да видимо шта се ради у ова два стаиа. Султан Мурат I. Гази-хан искупио под својим шатаром, па Гази-местану, све стубове царства и угледне у земљи, па им говори: (( По наредби пророкове суне, пре битке морамо већати и у свему се сложити, како би једна мисао нас једног уз другог одржала/ Па се окрене Евренос-бегу с питањем: ^Како се треба, Евреносе, владати, кад хоће човек са овим неверницима да ступи У бој?» — <( Мој султан зна најбоље војском да управља и да бој нареди*, одговори Евренос, што и сви остали потврдише. — (( Ми се морамо у једној мисли сложити, рече Мурат: ја сам те од неког времена поставио старешнном над овом покрајином; ти си се извештио и добро уиознао обичаје и уредбе овдашњег становништва. Твоје мишљење вреди виши, него ли свију осталих. х — (( Маломе иристоји се. одговори Евренос, пошто се поклони султану: уздајући се у бога, зарапа се подићи, место за борбу изабрати пре, него ли га непријатељ избере, а за тим ће и он доћи, онда се лако борити, чим се једни од других раставе. Тако мисли твој слуга, а остало знаде најбоље мој еултан . . .* — <( Бог нек те благослови* рече султан: тако и ја мислим; а ти Бајазите, шта мислиш ? — <( Моје се мишљење подудара. са мишљењем мога султана и Евреноса-бега/ — <( И моје су мисли такве исте" рече Али-паша, што изјавише и сви оетали. Места су по наредби заузета, па је требало да се договоре о распореду различних редова војске. Султан се обраћа с питањем: (( Или ћемо камиле пред нама поставити, или ћемо сами противу њих стати?* — <( Има већ више годинакако смо се шњима борили и њигда нисмо пред нама камиле стављали; да то и сада не чинимо/ одговори Бајазит. После одговора Али-паше, султан запита Евреноса, шта он о овоме мисли. — (( Мишлење је >:> одговори Евренос лична ствар; ја ћу бити слободан да коју рекнем/ Кад му султан рече да говори, Евренос узе реч овако: (( Ако је султапско величанство и смислило добру мисао, да се камиле напред поставе, јер коњи невериички неће да иду на камиле, ове су онда наша одбрана и као неки бедем; али кад се камиле изненада поплаше и стаиу се кочити — чега не дај боже, — онда се врло дижу, и тако бива, да видев војску с виком, да около њих обилази, оне се поплаше, поскачу, те тако онај, који хоће први да победи, први погине. Зар ни сте чули, кад је Александар бој био са инђијским царом Пором, да је овај около себе неки град био начинио, поставивши преда се слонове. Александар се томе довије, запали у цевима шалитру и опали на њих. Тнме тако поплаши слонове, те окрену да бегају. И тако